U toku je ekonomsko samoubistvo Ukrajine

porosenko

Među mnogim besmislenim odlukama kijevskog režima, koje umnogome vode  uništenju sopstvene zemlje, izdvaja se zakon o ekonomskim sankcijama protiv Rusije, koji je Vrhovna rada, na inicijativu Jacenjukove vlade, nedavno usvojila.

Među vrlo pedantno nabrojanih 29 (!) oblika sankcija predviđeno je blokiranje aktiva, ograničavanje trgovinskih operacija,  prekid tranzita energenata, letova i prevoza robe preko teritorije Ukrajine, kao i privremena obustava u izvršavanju ekonomskih i finansijskih obaveza i još mnogo drugog.

Zapravo,  navedeni zakon predviđa potpuno kidanje rusko-ukrajinskih veza, a   izvršnoj vlasti  daje pravo da određuje tempo i srazmere uvođenja sankcija onako kako ona bude smatrala da treba.

Taj zakon ne samo da Ukrajini nanosi ogromnu štetu, već je  odbacuje daleko unazad i to ne ni u dvadeseti, već, pre bi se reklo, u devetnaesti vek, u vreme spahija i nadničara  i vodi   potpunoj degradaciji nacionalne industrije i naučno-tehničkog potencijala.

Pri tom – totalna agrarizacija ukrajinske narodne privrede  koja se već oseća, i koja se očigledno uvodi kako bi se „lakše moglo upravljati kmetovima“ – zemlji neće dati baš nikakvo, čak ni privremeno olakšanje. Neće biti moguć ni plasman  poljoprivrednih proizvoda Evropi  u kojoj se, posle ukidanja uvoza iz Rusije, predviđa kriza poljoprivredne proizvodnje.

A Moskvi će kijevske sankcije, umesto korporativnih isporuka po zastareloj tehnologiji, omogućiti jačanje stimulansa za razvoj nove, savršenije proizvodnje i sa visokokvalifikovanom  radnom snagom iz Ukrajine.

Radi se ne samo o ukupnom iznosu   bilateralne trgovine Rusije i Ukrajine (u 2013. – 38,2 milijarde $) koja se može uporediti sa veličinom razmene Ukrajine sa čitavom Evropom  (45,6 mlrd.$).  AJacenjuk je procenio da će samo direktni gubici  od smanjenja saradnje  sa Moskvom izneti 7 mlrd. dolara. Navedeni iznos je za Kijev sam po sebi ogroman, ali je još važnija struktura tog gubitka. Na Rusiju otpada približno 58% izvoza ukrajinske mašinogradnje (2,2 milijarde od 3,8), ali  u ruskom uvozu mašinogradnje  „ukrajinsko“ učešće iznosi ukupno 3,8%.

U isporuci opreme za železnice iz Ukrajine u izvoz na rusko tržište odlazi preko 70% (1,7 milijardi $  od 2,4), kod proizvoda neorganske hemije taj je pokazatelj 53% (0,9 milijardi od 1,7), i td. Navedene industrijske grane  još uvek u sebi imaju elemente visokih tehnologija, i u njima je prilično visoka dodata vrednost.

Zbog  nedovoljno razvijenog unutrašnjeg tržišta i činjenice da se proizvodi tih grana ne prodaju u dovoljnoj meri na drugim – spoljnim tržištima,  mnoga preduzeća će morati da budu zatvorena a njihovi radnici isterani na ulicu. Zajedno sa njima će otpasti potreba za konstruktorima, naučnicima, institutima, naučnim radom i školama. Taj proces nikako neće moći da se povrati.

Isto to se odnosi  na vojnu industriju – najbogatije  nasleđe sovjetskog vremena u Ukrajini, baš kao i  u Rusiji. Ali ako Moskva, pošto koriguje svoje odbrambene programe, uspe da prođe bez kooperacije sa Ukrajinom, ova druga bez Rusije teško da će moći.

Računica da će Kijev nastaviti da trećim zemljama isporučuje zajedničke proizvode po damping-cenama, između ostalog i tamo gde su „vruće tačke“ – nema nikakve logike.

Ukrajinska  vojna industrija koja zavisi od različitih elemenata iz ruskih vojnih fabrika neće moći sama da ih zameni. A predviđeni prelazak na standarde NATO-a će vojnu industriju da dotuče.

Poznati ukrajinski ekonomista, akademik Valerij Gejec, ističe da  Rusija „već mnogo godina prilično uspešno razvija programe za zamenu uvoza, između ostalog i onog koji se odnosi na proizvode sa vojnom  namenom, a pre svega onih robnih pozicija u kojima je ona još od sovjetskog vremena zavisila od isporuka iz bivših republika Sovjetskog Saveza“. Svim tim su obe strane mogle da se bave zajedno, da  obe  imaju korist, ali novi režim to ne želi, i sada je došlo vreme da žnje plodove svog katastrofičnog izbora.

Najkarakterističniji je slučaj na koji ukrajinske vlasti vole da se pozivaju kao na primer toga da i Ukrajina može da nanese jako veliku štetu Rusiji – fabrika „Motor-Sič“ u Zaporožju. To je po svim merilima veliko preduzeće (oko 17.000 radnika) i ono je u sovjetskom periodu imalo monopol na proizvodnju motora za helikoptere, a sada pokriva polovinu potreba Rusije.

Između  holdinga „Vertoljoti Rosiji“ („Helikopteri Rusije“) i fabrike „Motor-Sič“ na snazi je dugoročni ugovor, potpisan  na 5 godina,  na vrednost  od 1,2 milijarde dolara, po kome je Ukrajina obavezna da do 2016.godine Rusiji isporuči približno 1300 motora TV3-117 za komercijalne helikoptere Mi-8, Mi-17 i Mi-24.

Međutim, u ovom trenutku preduzeće „Klimov“, ruski proizvođač i pronalazač motora za helikoptere serija „Mi“ i „Ka“  završava izgradnju novog konstrukciono-proizvodnog kompleksa u sankt-peterburškom mikro-rejonu Šuvalovo. Proizvodnjom   600 motora za helikoptere fabrika  će već 2015.godine postići pun  proizvodni kapacitet koji  treba da pokrije sve potrebe Rusije.

Ali  ako zatreba – fabrika će u kratkom roku moći da poveća  proizvodnju. U njoj će se proizvoditi i savremeniji i efikasniji motori TV7-117 za helikoptere Mi, i VK-2500 za Ka-50 ( koji je poznat  kao „Crna ajkula“) i Ka-52 („Aligator“).

Po nekim podacima, predsednik korporacije „Motor-Sič“, koji je na tom položaju već više godina, Vjačeslav Boguslajev, teži da korporaciju sačuva po svaku cenu izjavljujući da svoje kapacitete za montažu može da prebaci u Rusiju ili u neku drugu zemlju.

On tvrdi i da je RF umesto ukrajinskih već kupila francuske motore za helikoptere. Ali, teško da bi kijevske vlasti dozvolile da se to preduzeće prebaci u Rusiju, ono će pre biti do temelja uništeno, kao što se to već čini sa industrijom Donbasa. Uostalom, u novoj fabrici „Peterburški motori“ će se uvek naći mesto za iskusne profesionalce iz Zaporožja.

Slična je situacija i u vodećem ukrajinskom  preduzeću za proizvodnju  aviona, kijevskom GP „Antonov“ (sa 13500 hiljada zaposlenih). Već više meseci vlada pokušava da smeni njegovog direktora Dmitrija Kivu koji aktivno sarađuje sa ruskim proizvođačima i koji shvata da je fabrika bez njih osuđena na propast.Bez obzira na sve zvanične izjave o njegovoj zameni osobom koja podržava režim,  zahvaljujući protestima radnika Dmitrij Kiva je i da   lje direktor «Antonova».

Poslednji masovni miting u njegovu podršku u toj fabrici je održan 4.avgusta. Međutim, fabrika se zahvaljujući bezdarnoj politici vlade praktično ne bavi svojom pravom delatnošću. A u međuvremenu jedna druga fabrika za proizvodnju aviona, «Aviastar»,  proširuje kapacitete, između ostalog i one u kojima se proizvodi legendarni transportni avion An-124-100  «Ruslan».

Tamo izjavljuju da su   spremni da prime do 3000 saradnika «Antonova» – ne administrativaca  i menadžera, već visokokvalifikovanihradnika i inžinjera. U delu grada koji je uz fabriku već se gradi ceo kvartal: planirano je da do 2020. godine bude sagrađeno 5.000 stanova.

Što se tiče raketno-kosmičke grane, i tu će gubljenje ruskih narudžbina za Ukrajinu da postane gubitak koji će se i te kako osetiti, jer će se na suvo dovesti «Južmaš» iz Dnjepropetrovska, gigant još iz vremena postojanja SovjetskogSaveza.

Oni saradnici tog kombinata, koji požele da nastave rad u svojoj struci očigledno će morati da sreću traže u ostvarivanju grandioznih ruskih projekata među kojima su izgradnja čitave porodice raketa «Angara» i osvajanje kosmodroma «Vostočnij» («Istočni»).

Sve u svemu, moguća šteta Ukrajine od prekida saradnje sa Rusijom samo u proizvodnji aviona i u raketno-kosmičkoj grani  u nekoliko sledećih godina se procenjuje na 10 – 20 milijardi dolara, što u velikoj meri prevazilazi Jacenjukove procene  o stanju komplektne  ukrajinske ekonomije.

U oblasti brodogradnje Rusija će, prema izjavama podpredsednika RF D.Rogozina, prebaciti proizvodnju motora za fregate svoje vojne pomorske flote iz Nikolajeva u ruski Ribinsk». Svi gasno-turbinski motori moraju   se proizvoditi samo na teritoriji Rusije. Moramo da razmišljamo kako da nadoknadimo propušteno i da istovremeno napravimo snažan tehnološki skok». Može da se predpostavi da će se i stručnjaci iz Nikolajeva koji će ostati bez posla takođe prebaciti u Ribinsk.

Ogromne gubitke će pretrpeti i ukrajinska energetika. Ima mnogo razloga za to: od prekidanja tranzita energenata kroz Ukrajinu do zaustavljanja projekata modernizacije i izgradnje novih atomskih energo-blokova.

Tu se šteta procenjuje na oko 6 milijardi dolara: Bogdan Sokolovski, bivši opunomoćeni  predstavnik  predsednika Ukrajine za međunarodna pitanja energetske bezbednosti misli da se Ukrajina «nuklearnom energetikom lako  može izbaciti  na suvo».

Sokolovski predlaže da se zamisli situacija u kojoj će Moskva prestati   Kijevu da isporučuje nuklearno gorivo. «Najviše za godinu dana zaustaviće se sva atomska energetika i mi ćemo ostati bez polovine struje. Za svaku državu to predstavlja kolaps» –  podvlači on.

Prekid  tehnološke saradnje  u sferi atomistike oslobađa posla mnoge dobre stručnjake iz harkovskog «Turboatoma», ne ostavljajući im drugačiju mogućnost za rad, osim preduzeća iste struke u Rusiji.

Sve u svemu – zbog izglašavanja zakona o ekonomskim sankcijama Rusiji ukrajinska preduzeća treba za svoje proizvode  da što pre u trećim zemljama  traže nova tržišta za,  kako se procenjuje,  približno 15 milijardi dolara godišnje.  Praktično je nemoguće da se to učini čak ni u nekoliko sledećih godina koje, osim toga, sadašnji režim nema.

Zamišljeni program «ekonomskog kažnjavanja» Rusije  ruskoj ekonomiji otvara nove perspektive – zbog neminovnog prelaska kvalifikovane radne snage iz Ukrajine u Rusiju i zbog odliva mozgova. Ali, pri tom će biti kažnjena samo Ukrajina.

Šta da se radi kada oni koji sada vladaju u Kijevu ne cene pošten rad, vešte ruke, talente inžinjera i konstruktora, već poslušne «pritiskače» okidača i neprincipijelne moraliste.

 (Fondsk)

Share this post: