U TOKU JE UNIŠTAVANJE vojne moći Srbije i priprema terena za…

Ilustracija

foto: vs.rs

Piše: mr Dragan KRSMANOVIĆ, pukovnik avijacije u penziji, član Srpskog liberalnog saveta

Sadašnji sistem obuke je neprilagođen bezbednosnim izazovima, organizacijsko-formacijskoj strukturi i potrebama sistema odbrane i ne omogućava njegovu dugoročnu održivost.

U sadašnjem obliku on više podseća na kontrolisano gašenje odbrambene moći Srbije pod mentorstvom NATO „partnera“.

Čuo sam i uspešnije šale od one da je Srbija jedina zemlja na svetu koja nema neprijatelje već samo manje i veće prijatelje. Šala bi, možda, bila uspešnija da je nije izrekao naš predsednik, čovek koji je po funkciji vrhovni komandant vojske.

Širiti iluziju da je sve u redu i da u okruženju ne postoje bezbednosni izazovi je neodgovorno, posebno jer iz tako olako
izrečene konstatacije proizlaze i dalekosežne štetne posledice.

[adsenseyu5]

Sistem bezbednosti i odbrane je celovito uklopljen u državnu i društvenu strukturu svake, pa i naše zemlje. Ekonomska stabilnost, medijska nezavisnost, fiskalna stabilnost, kulturni obrasci… snažno utiču na sposobnost države i društva da se odupru agresiji, bila ona realizovana neoružanim ili oružanim
putem.

Neoružani oblicima agresije, koji su često dominantni i daju bolje rezultate, zahtevaju sveobuhvatniju analizu. Ovaj put ćemo se osvrnuti na ono što ostaje svima kao krajnje sredstvo u slučaju sukoba – oružanoj sili.

Istorija je pokazala da agresori pokušavaju da ostvare svoje ciljeve diplomatskim, političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim merama. Ali, ukoliko to ne uspeju, kao što je bio slučaj sa SRJ 1999. godine, pribegava se oprobanom sredstvu – goloj vojnoj sili.

Srbija je pod rukovodstvom svojih korumpiranih i nepatriotskih elita već učinila mnogo na urušavanju vlastitog sistema odbrane i time gubitka vlastite nezavisnosti.

To razaranje sistema bezbednosti odvijalo se na više nivoa. Na materijalno-tehničkom nivou bili smo svedoci uništavanja svega onoga što bi moglo da predstavlja opasnost po potencijalne „agresore“.

Srbija je uništila lake prenosne PVO rakete „STRELA-2M“, protivpešadijske mine, „viškove“ lakog streljačkog naoružanja, tenkove T-55…. Potpuno ishitreno i lakoumno.

[adsenseyu1]

Još pre NATO agresije u okviru regionalne kontrole naoružanja isečeni su potpuno ispravni avioni da bi se demonstrirala vlastita posvećenost miru.

Zauzvrat smo dobili bombe na ono tehnike što nam je preostalo.

Velike promene su učinjene i na planu vojne doktrine i to na takav način da smo preuzeli osnovne doktrinarne stavove potencijalnih agresora, potpuno suprotnih našem geografskom i političkom položaju i mentalitetu, a u krajnjem slučaju i interesima našeg naroda i države.

Ipak najodlučniji korak u razoružavanju vlastitog naroda učinjen je izmenama u sistemu vojne obaveze.

Bez izmene samog Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, odlukom Narodne Skupštine Republike Srbije o obustavi obaveze služenja vojnog roka („Sl. glasnik RS“ broj 95/2010) od 1. januara 2011. godine, služenje vojnog roka vrši se po principu dobrovoljnosti.

Ovom odlukom je učinjena velika prevara građana Srbije. Stvoren je privid da je služenje vojnog roka stvar slobodnog izbora i da svako ko želi može stupiti na odsluženje vojnog roka.

U praksi stvari izgledaju potpuno drugačije. Ministarstvo odbrane određuje godišnje kvote za uput. One otprilike iznose oko 600 lica u četiri termina u toku godine, dakle oko 2.400 „regruta“ (od kojih je oko 10% ženskog pola).

[adsenseyu1]

I po podacima Ministarstva odbrane, za poslednji termin za uput na odsluženje vojnog roka bilo je 1.359 kandidata od kojih je 600 upućeno u centre za obuku (od kojih 64 devojke).

Godišnji regrutni kontingent iznosi oko 30.000 zdravstveno sposobnih muškaraca. I letimični uvid pokazuje da je obukom obuhvaćeno tek nešto preko 7% potencijalnih „regruta“.

Ovakav način obučavanja, u suštini, ima za cilj samo zamenu profesionalnog dela vojske. Podmlađivanje rezervnog sastava za osam teritorijalnih brigada koje predstavljaju u stvari razliku između mirnodopske i ratne armije praktično ne postoji.

Situacija još uvek nije nepovratno izgubljena jer su u ove jedinice raspoređeni rezervisti koji su odslužili jednogodišnji vojni rok i imaju ratno iskustvo.

U celini gledano, i površna analiza pokazuje da je nivo angažovanosti društva prema postojećim planovima veoma mali. U ratne jedinice raspoređeno je samo oko 5% ukupno raspoloživog vojno sposobnog stanovništva.

U specijalnim jedinicama CZ oko 1%, po osnovu radne obaveze oko 10%.

U celini, u situaciji najvećeg naprezanja nije predviđeno angažovanje više od 25% sposobnog stanovništva i to po svim osnovama.

Pored osposobljavanja za konkretne dužnosti i obuke, boravak u vojnim jedinicama ima i svoju duboku, psihološku komponentu. To je jedno od retkih mesta gde se mogu sresti ljudi različitih socijalnih grupa, obrazovanja i nacionalnosti i verskih uverenja. To je neophodno psihičko sazrevanje i prevođenje iz „nejači“ u ljude spremne da brinu o drugima.

Prevedeno na „razumljivi jezik“, sadašnji sistem obuke je neprilagođen bezbednosnim izazovima, organizacijsko-formacijskoj strukturi i potrebama sistema odbrane i ne omogućava njegovu dugoročnu održivost.

U sadašnjem obliku on više podseća na kontrolisano gašenje odbrambene moći Srbije pod mentorstvom NATO „partnera“.

Po našem mišljenju, da bi se obezbedila neophodna popuna ratnih jedinica, specijalnih i jedinica CZ opšte namene – trebalo bi preduzeti sledeće: Umesto služenja vojnog roka (i sam termin „služenje“ je anahron), koji neke ljude asocira na besciljno čišćenje kruga ili neprekidnu stražarsku službu…, uvesti zakonsku obavezu osposobljavanja za poslove odbrane, zaštite i spasavanja i bezbednosti kroz jedan od dva vida obuke:

– Osposobljavanje za vojnu službu u trajanju od 3 meseca kao opštu obavezu za sve zdravstveno sposobne muškarce (i određeni broj žena dobrovoljaca) koji se odluče da vojnu obavezu regulišu službom sa oružjem.

Obuka bi se obavljala u centrima za obuku Vojske Srbije i obuhvatala bi intenzivnu pojedinačnu vojnu obuku (gađanje osnovnim naoružanjem, osnovna inženjerijska i ABHO odbrana, sanitetska obuka i sl.) i obuku do nivoa odeljenja – većim delom u logorskim uslovima.

Nakon završetka obuke, dobrovoljci (koji ispune dodatne kriterijume) bi se zadržavali na obuci još 3 meseca, i to na obuci za posebne VES (za vreme ove službe bi primali uvećanu novčanu nadoknadu i išao bi im radni staž). Od njih bi se kasnije vršio odabir lica za profesionalnu vojnu službu. Svi ostali bi bili otpušteni kućama i bio bi im određen osnovni ratni raspored (njihova dalja obuka bi zavisno od potreba Vojske Srbije mogla biti kroz vojne vežbe ili intenzivnom obukom u slučaju neposredne ratne opasnosti).

– Osposobljavanje za poslove zaštite i spasavanja u trajanju od 45 dana kao opštu obavezu za sve zdravstveno sposobne muškarce koji se odluče da vojnu obavezu regulišu službom bez oružja.

Obuka bi se obavljala u centrima za obuku Vojske Srbije i MUP i obuhvatala bi sticanje znanja iz oblasti protivpožarne zaštite, spasavanja iz ruševina, prve pomoći, postupaka u slučaju hemijskih i drugih tehnoloških akcidenata, spasavanja na vodi, gorske službe spasavanja i sl. Nakon završetka obuke ova lica bi načelno bila prevedena u rezervni sastav jedinica CZ opšte ili specijalne namene.

Na ovaj način bi se – obaveznim i „stepenastim trajanjem i sadržajem obuke“ – obezbedilo da praktično svi zdravstveno sposobni građani Srbije muškog pola (i deo ženskog pola) prođu kroz neku vrstu obuke za poslove odbrane, zaštite i spasavanja i bezbednosti.

Oni koji su dodatno motivisani ili čija služba bi zahtevala dodatnu obuku (vojnici, policajci, radnici obezbeđenja, profesionalni vatrogasci-spasioci…) bi se dodatno osposobljavali i potencijalno postajali deo profesionalnog sistema odbrane.

Kada je sistem civilne zaštite u pitanju, šumski požari i poplave su nam pokazali da je postojeći sistem zapušten i neprilagođen mogućim izazovima nevojne prirode.

Osposobljavanje u centrima za obuku bi doprinelo da se jedinice CZ popune mladim i kvalitetnim ljudstvom, a jedinice ustroje u skladu sa potrebama. One bi prihvatile borbu sa prirodnom stihijom u skladu sa planovima a ne ad-hok formiranih grupa nedovoljne obučenosti i opremljenosti.

Ovakav vid obuke bi zahtevao i odgovarajuća materijalna sredstva ali bi se višestruko vratio kroz unapređenje sistema odbrane odvraćanjem potencijalnog agresora i efikasnijom zaštitom u uslovima elementarnih nesreća i tehničkih akcidenata i to kroz materijalnu uštedu i, što je još važnije, kroz spasavanje ljudskih života.

Oni koji odlučuju o pravcu reformi u sistemu odbrane morali bi da znaju da se ovaj sistem može demontirati relativno uspešno u roku od nekoliko godina. Jednom demontiran on se ne može ponovo uspostaviti za nekoliko decenija.

Događaji širom sveta, a posebno u Ukrajini, pokazuju da su promene u međunarodnim odnosima tako brze da ne daju mogućnost da se o odbrani počne razmišljati onog trenutka kada opasnost postane realna. Misliti o odbrani kada je neprijatelj pred vratima, ili o zaštiti kada se nesreća već desi – kasno je.

(Fakti)[adsenseyu2]

Share this post: