U TOKU PUČ PROTIV TRAMPA?! -„Sada uklanjaju izdajnika Trampa“

Sekulov je situaciju u kojoj 17 agencija direktno pristupa poverljivim komunikacijama, opisao kao praktično stvaranje „vlade u senci“.

Piše: Aleksandar Pavić

Čak i da Donalda Trampa, nedajbože, sutra sruše, čak i da neolibkon establišment uspe da ga opkoli svojim ljudima i uguši, ili mu proizvede dodatni haos u okruženju – on je za tek mesec dana vladavine promenio politički život i diskurs iz temelja.

U Americi je bacio neolibkon establišment u takvu paniku da ih je naterao da skinu maske i pokažu svoje pravo lice.

Ekspresno u toku od samo nekoliko meseci se u američkoj javnosti – i to u mejnstrimu – odomaćio termin „duboka država“, prethodno rezervisan samo za one „nazadne“, „primitivne“, navodno autoritarne države, na koje se gledalo sa visine.

Činjenica da su morali da isplivaju na površinu i ofiraju se još jedan je dokaz koliko ih je Tramp uzdrmao.

Duh je pušten iz boce, i ne može se vratiti, šta god se sutra desilo. Decenijama satanizovane „teorije zavere“ se ovaploćuju pred očima globalnog auditorijuma. Kao, na primer, sledeća.

Ispostavilo se se da su temelji za nekontrolisana curenja poverljivih razgovora Trampa ili njegovog okruženja u javnost – uz pomoć kojih je već skinut skalp Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost generala Majkla Flina, zbog navodno nedozvoljenog komuniciranja sa ruskim ambasadorom u vezi sa eventualnim ukidanjem sankcija Rusiji – postavljeni u poslednjim danima Obamine administracije.

Naime, 3. januara – svega 17 dana pre inauguracije novog predsednika – Obamina administracija izdala je naredbu prema kojoj se Agenciji za nacionalnu bezbednost (NSA), onoj istoj koja je u stanju da prisluškuje sve komunikacije na svetu i koju je Edvard Snouden javno razobličio, dozvoljava da sve te presretnute komunikacije može da deli sa ostalih 16 američkih obaveštajnih agencija, i to u „sirovom“ stanju.

„Praktično meki puč“

Šta to znači? Ranije je NSA ustupala takav materijal tek posle „filtriranja“, odnosno posle odstranjivanja imena privatnih lica koja nisu pod zvaničnom prismotrom i nerelevantnih privatnih informacija.

To je suštinski značilo da je samo vrlo ograničen i poznat broj lica u samoj NSA imao pristup tim sirovim informacijama, dok ostali to nisu mogli bez sudskog naloga ili zvaničnog odobrenja.

To je, u isto vreme, olakšavalo i ulaženje u trag neovlaštenim „curenjima“, bilo prema medijima, bilo prema domaćim ili stranim privatnim ili državnim akterima.

Obamina naredba je omogućila agencijama poput CIA, FBI i drugim pristup tom sirovom materijalu, preko kog su mogle da saznaju ko je kad, šta i sa kim razgovarao, bez ikakvih ograničenja. I, ako bi informacije procurele – kao što i jesu još pre nego što je Tramp položio zakletvu, bilo bi neuporedivo teže identifikovati izvor curenja.

Gostujući 17. februara na američkoj TV mreži Foks, poznati američki advokat DŽej Sekulov nazvao je ovaj čin „praktično mekim pučem“.

On smatra da je to urađeno svesno da bi se upravo i omogućila situacija u kojoj u javnost neprekidno cure informacije o poverljivim razgovorima. Ne samo Flinovim.

Jer su i detalji nekih Trampovih razgovora sa stranim državnicima volšebno isplivali na svetlost dana, poput navodnog Trampovog spuštanja slušalice australijskom premijeru, o čemu su antitrampovski mediji širom sveta danima raspredali.

A što se tiče samog Flina i njegovog razgovora sa ruskim ambasadorom, tu je napravljeno krivično delo, jer nije postojao nalog za prisluškivanje. Službe su, naravno, prisluškivale ambasadora, ali je, prema američkim zakonima, Flinovo ime moralo da bude zatamnjeno i njegov deo razgovora uklonjen.

Tako bi radila NSA pre Obamine naredbe od 3. januara, pre nego što bi podelila transkript razgovora s nekom drugom agencijom. Ostao bi samo deo razgovora osobe za koju je prisluškivanje ili presretanje komunikacija odobreno.

Ovako ne samo da je Flinov deo razgovora objavljen već i njegov identitet. Međutim, Obamina naredba je učinila nalaženje počinioca ovog krivičnog dela ravnim nalaženju igle u plastu sena.

Sekulov je postavio logično pitanje – zašto je ta naredba izdata tek na samom kraju Obaminog mandata, a ne pre godinu, dve, tri pre? (Obamina naredba je inače modifikovala predsedničku naredbu koju je izdata još 80-tih godina, za vreme Reganove administracije.)

Odgovor se može naslutiti. Sekulov je tu celu situaciju, prema kojoj 17 agencija može direktno i maltene nekontrolisano da pristupa ličnim ili poverljivim komunikacijama, opisao kao praktično stvaranje „vlade u senci“.

„Sada uklanjaju izdajnika Trampa“

Kao potvrda onog što Sekulov – i ne samo on – tvrdi, stoji činjenica da je priča o Flinovom razgovoru sa ruskim ambasadorom u javnost puštena preko Vašington posta 12. januara. Istih novina koje su se prošle jeseni obrukale propagiranjem sajta koji je sastavio crnu listu sa više od 200 alternativnih medija koji navodno truju poštene američke građane proruskom propagandom.

Ali i novine čiji je vlasnik DŽef Bezos preko matične firme Amazon sklopio ugovor sa CIA vredan nekih 600 miliona dolara, navodno za razvijanje infrastrukture računarskog „oblaka“. Koincidencija?

Još zanimljivije, Dejvid Ignatius, novinar koji je na stranicama Vašington posta „raskrinkao“ Flina, je i sam istog dana istinski raskrinkan – kao faktički glasnogovornik CIA.

Tu „uslugu“ mu je učinio DŽon Šindler, bivši glavni analitičar NSA za Balkan – inače autor vrhunske knjige Nesveti teror – Bosna, Al kaida i uspon globalnog džihada – koji već mesecima vodi svoj privatni rat protiv Trampa, što preko bloga, što preko novinskih kolumni, što preko svog Tviter naloga.

Tog 12. januara, oduševljeno tvitujući o Ignatiusovom članku, Šindler je – valjda u žaru antitrampovskog zanosa tvitovao i sledeće: „Kada Ignatius govori, to se pomeraju usne 7. sprata Lenglija“.

Za neupućene, Lengli je sedište CIA, a na 7. spratu je kancelarija direktora. A tadašnji direktor DŽon Brenan je jedva krio svoj animozitet prema Trampu, čak i posle pobede na izborima.

Inače, odmah ispod te poruke, Šindler je tvitovao i sledeće: „Sada uklanjaju izdajnika Trampa“. Treba li veći dokaz žestine rata koji se vodi protiv novog američkog predsednika – inače, bez presedana po otvorenoj agresivnosti – i stepena uspaničenosti poraženih snaga?

A ovo je tek jedna crtica…

(Fond strateške kulture)

Share this post: