UGROŽENA PRAVA RADNIKA U SRBIJI A NIKO DA IM POMOGNE: Slučaj „Jura“ — radnici umiru pevajući!

Jura_Jugmedia fabrika radnici leskovac

Odluka zaposlenih u jednoj od fabrika južnokorejske kompanije „Jura“ da osnuju sindikat doneta u tajnosti.

To je hrabar potez, smatraju sagovornici Sputnjika.

Poslodavci se plaše svake organizovane akcije radnika i nastoje da to spreče, dok država ne čini ništa da zaštiti radnike.

Radnici jedne od četiri fabrike, koliko južnokorejska „Jura“ ima u Srbiji, najavili su osnivanje sindikata i predali su zahtev za njegovu registraciju nadležnom ministarstvu.

Njihova inicijativa toliko je tajna da ne žele da kažu u kojoj će fabrici sindikat početi sa radom dok ne dobiju rešenje Ministarstva rada.

Ova vest zvuči kao sa početka 20. veka, ne u Srbiji, u kojoj su se prava radnika poštovala (Srbija s početka 20. veka mogla se podičiti izuzetno naprednim radničkim zakonodavstvom), već negde drugde.

Srbija je danas u pravima radnika retirirala, slobodno se može reći da se o pravima radnika niko ni ne brine, jedina zabrinutost vlada oko toga da li su strani investitori zadovoljni. Zato i imamo tajne akcije osnivanja sindikata.

„Jura“ je postala paradigma lošeg odnosa prema zaposlenima. Otpušta sindikalne aktiviste iz svog pogona u Rači, odbija da radnici imaju slobodne dane koji im zakonom pripadaju, a na videlo izlaze svedočenja radnika o maltretiranjima, mobingu, psihičkoj, pa čak i fizičkoj torturi radnika.

Ova kompanija pritom nije jedina koja podržava takvu praksu, ona je jedina iz koje su priče o tome izbile u javnost, a možda je i najdrastičniji primer. Zato ne bi trebalo ni da začudi da osnivanje novog sindikalnog pokreta u ilegali kreće upravo iz te kompanije.

Prema rečima sociologa i saradnika Centra za razvoj sindikalizma Srećka Mihailovića, potez radnika „Jure“ je hrabar, s obzirom na neuspele pokušaje da se u „Juri“ do sada formiraju sindikati i na odbojnost menadžmenta prema sindikalnom organizovanju.

Naši sindikati ne praktikuju u svetu raširenu praksu da poslodavac ne zna ko su članovi sindikata i da nije upućen u to koliko sindikat ima članova.

„Kod nas su stvari tako ustrojene da se sindikalna članarina naplaćuje preko preduzetne blagajne, tako da poslodavac u svakom trenutku zna ko je u kojem sindikatu“, dodaje Mihailović.

Svetski je fenomen, kaže Mihailović, da je stopa sindikalne organizovanosti u privatnim firmama znatno manja nego u javnim preduzećima.

„Poslodavci se plaše svake organizovane akcije radnika i nastoje da to spreče. Retki su poslodavci koji pomažu osnivanje sindikata, o tome se može govoriti kao o jednoj pojavi u tragovima“, kaže Mihailović.

Međutim, pomaganjem sindikalnog organizovanja poslodavci i sebi čine uslugu, jer u tom slučaju nemaju neorganizovanu masu, već imaju radničke predstavnike sa kojima se može pregovarati i imaju partnera za sklapanje kolektivnih ugovora i za rešavanje mnogih problema u kompanijama.

Zbog malih mogućnosti za zaposlenje, radnici su spremni da izdrže razne oblike torture, kaže Mihailović.

„Utoliko su im potrebni i sindikat i zaštita države. Međutim, naša država je u stalnom strahu da nas strani investitori ne napuste, ako sindikati budu drčniji i ako radnicima bude još više stalo do zaštite njihovih prava.

Država ne igra svoju ulogu, mi možemo da imamo nekog razumevanja za tako nešto, ali pitanje je koliko radnici treba da imaju razumevanja za to“, kategoričan je Mihailović.

jura fabrika kablovi leskovac radnici zena

Prema rečima profesora Fakulteta političkih nauka Zorana Stojiljkovića, moderniji način organizovanja sindikata u privatnom sektoru ili u firmama koje redukuju prava radnika je teritorijalni način organizovanja koji zastupaju zaposlene u kompanijama koje nemaju sindikalnu organizaciju.

Na taj način može se izbeći dostavljanje spiskova članova sindikata poslodavcima.

„Ne znam zašto su naše vlasti bile servilne prema vrsti poslodavaca kakve su korporacije poput „Jure“ ili zašto bi zaposleni u malom privatnom sektoru morali da budu sindikalno organizovani.

Oni mogu da imaju svog lokalnog ili regionalnog sindikalnog zastupnika, čime se obezbeđuje zastupljenost sindikalnog organizovanja i u malim proizvodnim jedinicama, a i u firmama gde bi spisak članova sindikata bio predmet negativnih reakcija prema ljudima koji su javno sindikalno organizovani“, kaže Stojiljković.

Prema njegovim rečima, država treba da štiti prava zaposlenih na dostojanstveni rad.

„Ne znam šta je to toliko revolucionarno i subverzivno u zahtevu da imate dostojanstven rad; da je vaš rad i moj rad legalan, registrovan, bezbedan sa stanovišta radnih uslova i za koji se prima pristojna plata.

Za tu vrstu garancija mora da postoji i odgovarajuće pozitivno zakonodavstvo ali i jaka inspekcija rada, zaštita sindikalnih prava i pristup javnosti ostvarivanju takvih prava“, kaže Stojiljković.

Nezavisni rad inspekcije rada takođe bi doprineo ostvarivanju prava radnika, smatra on.

„Jedna je klima kada imate jednak i neutralan odnos prema svim potencijalnim poslodavcima, a drugo je kada ste poslodavcu koji je ovde osnovao firmu dali ogromne subvencije, a onda rekli da svaka vrsta primedbi sindikata i javnosti na njihovo ponašanje jeste teranje stranih investitora“, zaključuje Stojiljković.

(Sputnik)

Share this post: