Vide, beda od zemlje, sirotinja, opljačkali ih mnogi, što ne bi i oni

Dmitrovic-600x432

Piše: Ratko Dmitrović

 

Amerikanci su pikirali smederevsku Železaru jer im se učinilo da bi tu moglo da se zaradi bez dolara ulaganja. Vide, beda od zemlje, sirotinja, opljačkali ih mnogi, što ne bi i oni. Na kraju odustaše, jer ovi iz Vlade Srbije ipak nisu mogli da pucaju u sopstveno koleno.

I, šta sad? Čekamo novog ujaka iz Amerike, iz Evrope, da uloži pare, zaposli par stotina ljudi, da ga slikujemo i slavimo.

Ali, neće niko da uloži bez pomoći države, naviklo se od vremena DOS-a, koji je strancima davao po deset hiljada evra za jedno radno mesto. U domaću pamet nije se verovalo, a ni danas se ne veruje.

Svakom seljaku iz Debeljače, Laćarka, Pržogrnaca, jasno je da se kuća, domaćinstvo spasava samo sopstvenim radom. Planom i radom. Kako se zove siromah kome je bogataš pomogao, ništa ne tražeći zauzvrat? Nema takvog. I, zašto bi mu pomogao?

Nema ručka zabadava. I najlošije cipele moraju da se plate. Bude li Srbija jahala na strategiji iščekivanja pomoći sa strane, već sada možemo da ugasimo svetlo.

Jedini izlaz je pogled u ogledalo – kakvo god da je lice koje nam se otuda kliberi. To smo mi. I nismo loši kao što drugi misle, a pre svega sami o sebi mislimo. Ko je podizao Srbiju iz otomanskog pepela?

Ko je od nje napravio jednu od najorganizovanijih država u tadašnjoj Evropi; ko je nakon balkanskih i Velikog rata razorenu i biološki uništenu zemlju vratio u red živih? Amerikanci, Nemci, Francuska… Ne, sami Srbi, srpsko selo, snalažljivost, poduzetništvo.

Onda su došle zajedničke države u kojima je Srbija žrtvovala sebe zarad drugih, ali i to smo preživeli. Strategiju koja se oslanja na tuđina umesto na sebe i komšiju – nećemo.

U Srbiji živi nekoliko hiljada, u poslovnom smislu, izuzetno uspešnih ljudi. Napravili su ozbiljan novac bez pomoći Udbe i politike. Za neke znamo, ogromnu većinu ne poznajemo.

Država zna ko su, zna i ko je najbogatiji Srbin, kako je stekao bogatstvo, radeći s državom ili bez države. Sve se zna ali niko, evo već punih 14 godina, ne učini jedan potez koji bi strateški mogao da se nazove aktiviranje sopstvene, srpske pameti i sposobnosti.

Ko danas u Srbiji zna da je kasnih šezdesetih „Hjundai“ isključivo zidao zgrade, „Samsung“ uglavnom prodavao šećer a LG proizvodio plastične kantice i lopatice. Njima je nekako i išlo, ali Južnoj Koreji nikako.

Onda je prvi čovek tadašnje J. Koreje pozvao vlasnike spomenutih firmi, predočio im jadno stanje zemlje, rekao šta od njih očekuje i obećao da im država neće potpetljavati noge. Danas su to svetski giganti. LG je za samo godinu dana napravio radio-prijemnik isključivo od domaćih komponenata.

Ako smo pre 45 godina proizvodili kvalitetne televizore, radio-aparate, frižidere, traktore, male namenske motore, najbolje karabine na svetu… kako to da danas ne znamo da proizvedemo ništa, ili skoro ništa?

Ono što je bilo, promeniti se ne može. Ovo što imamo, podložno je modeliranju svake vrste. Pitanje je samo znamo li šta hoćemo. Za početak, treba se zahvaliti Amerima iz „Esmarka“ što su pokušali da nas naprave budalama i tako nam, makar malčice, nadam se, otvorili oči.

(Novosti)

Share this post: