Vučić: Niko u Srbiji više ne sanja Evropu

Razgovori su prošli dobro

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić povodom otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom u svom autorskom tekstu iznosi svoje viđenje evropskog puta zemlje i šta je sve Srbija morala da prođe na njemu.

„Beograd, veče, dan uoči četranestog decembra. Pakujem se, krećem za Brisel. Nosim gomilu papira i niz nepovezanih misli o tome šta se danas događa.

Onda, polako, počinjem da ih slažem. I znam, šta hoću da kažem…

Ako reči “revolucija” damo značenje kakvo joj daje Dejvid Lendis – velika promena ili pomeranje u aktivnosti ili određenoj stvari – i ako akcenat stavimo na dubinu, a ne na brzinu promene, onda, za 14. decembar 2015. godine, možemo mirno da kažemo da je važan i možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji.

Evropa je, upravo tog dana, prestala, u Srbiji, da bude san.

Postala je izjava. Jasna i nedvosmislena. O kraju jednog puta, koji je, u našem slučaju, trajao punih dve stotine godina. O ponovnom pronalasku nečeg davnog izgubljenog.

O Kadmu koji se, za razliku od mita, sastao sa svojom sestrom. O Srbiji, tamo gde joj i jeste mesto. U Evropi.

Gledajući, sada, unazad, mnoge stvari izgledaju jasnije. I nisu mogle da budu kraće.

Revolucija, ako je dubinska, dugo traje. Lendis, u svojoj knjizi o bogatstvu i siromaštvu nacija, kaže kako je prvi uređaj, koji je koristio paru, da bi proizveo vakum i radio kao pumpa, patentirao Tomas Sejveri, 1698. godine.

Od tog trenutka, pa do patentiranja parne turbine, njene primene u brodovima i u elektranama, prošlo je isto onoliko koliko je i nama trebalo da stignemo do 14. decembra – dve stotine godina.

A počelo je, da sve nas podsetim, sa kodžom Milošem, mačkama i kruškom, ali i sa ukidanjem feudalizma, i, za tadašnju Evropu, i previše demokratskim Sretenjskim ustavom. Opismenili smo se.

Pa se nastavilo sa Mihailom i Milanom, Narodnim pozorištem, konačnim odlaskom Turaka, stajaćom vojskom, železnicom, državnom upravom, Berlinskim kongresom…

Bilo je toga, po neki put, za Srbiju, i previše. Vladare smo zato ubijali, bandere, koje su nosile prve električne sijalice, zvali “vešalima”, a prota Milan Đurić je svoje mesto u istoriji izborio čuvenom rečenicom o železnici – “ljuta guja u nedrima srpskog naroda”. I tu ju je stavio, žalio se dalje prota, “stranac”.

To, “previše”, nastavilo se i posle toga, u čitavom jednom veku vek utopija, ratova, i grešaka. Gotovo devedeset godina čekali smo da, ponovo, imamo Srbiju. Gotovo sto do jasne i nedvosmislene izjave.

Proces je završen. Danas.

I danas počinje novi.

Ništa manje dubok, ali, zato, mnogo brži. Zato što je i čitav svet brži, i zato što nekadašnje podele, više ne važe. Kina i Indija su ekonomske velesile, u Rusiji vam, na poklon, daju smartfon.

Broj mobilnih telefona će, sledeće godine, preći cifru od dve milijarde. Gugl plus je, do deset miliona korisnika, stigao za samo osam dana. Broj finansijskih transakcija će, u narednih pet godina, biti veći od četrdeset pet milijardi dolara dnevno.

U taj svet, i takvu Evropu, Srbija danas ulazi.

I mora da bude brža, pametnija, vrednija, preduzetnija, maštovitija, spremnija. Mora da odbaci svaki ideološki pristup onome što je napredak i što je razvoj, jer napredak i razvoj biće najvažnije reči u budućnosti Srbije.

U Evropi ima mesta i za desnicu, i za centar, i za levicu, ali za “nas” i “vas”, i za arhineprijatelje, i mržnju – nema. Zato su reforme, u Evropi, dobrodošle. I Srbija mora da ih nastavi.

Ne više, hvala Bogu, kao pitanje svog ekonomskog, i svakog drugog, opstanka, već kao pitanje nastavka ubrzanog razvoja, onog koji će nam omogućiti da stignemo sve one koji su nam odmakli.

Svaki dan moramo da nastavljamo da se približavamo. Svakom novom investicijom, svakim novim kilometrom puta, svakim osvojenim znanjem, novim proizvodom, vrednošću koje stvaramo.

I da ne zaboravim – u današnji dan, u Evropu, doveo nas je rad. Neprekidan i težak. I on ne sme da stane. Zato što on pravi razliku između Srbije mita, na nebu, i Srbije stvarnosti, u Evropi.

On daje snagu našoj izjavi. On nas, na kraju, miri, i određuje nam zajednički cilj. Da budemo bolji. Da stvorimo pristojnu, modernu i uređenu zemlju. I da u to, evropsko društvo, uđemo ponosni i ostvareni….

…I to, u najkraćem, to. Moja, i naša izjava. Mogu da krenem, posle samo još jednog malog podsećanja. Još jednog čitanja. Viktora Igoa i njegovog članka “Za Srbiju”, objavljenog uoči Berlinskog kongresa.

Piše o potrebi stvaranja Saveznih Evropskh Država, o evropskoj federaciji, bratstvu, demokratiji, i sve to, gotovo jedan vek pre nego što će otac svih premijera, Vinston Čerčil, u Ženevi, ponoviti istu težnju.

Velik je Viktor Igo. Maestro, koji kaže: “Budućnost je Bog, kojeg vuku tigrovi.” Pamtim to. Sada stvarno možemo da krenemo. U Budućnost. Onu koju vuče – Srbija.”, napisao je premijer u svom autorskom tekstu za Telegraf.

(Telegraf)

Share this post: