Zašto ne treba prodavati Telekom

Posetu je trebalo prekinuti

Piše: Đorđe Vukadinović

 

„Kada se krećete pogrešnim putem, sve stanice na njemu biće takođe pogrešne.“ Ovako sam počeo poslednju prošlogodišnju kolumnu „Strma ravan“, i to bi, nažalost, mogao biti (nad)naslov svakog teksta koji se tiče politike aktuelne vlasti.

Ali ta generalna kritika, ma koliko zasnovana, uvek može da se problematizuje kao „paušalna“, „apstraktna“ i „tendenciozna“. Zato ćemo ovaj put biti vrlo konkretni. Ne, neću o Kosovu. Iako se ponovo pokazuje koliko je bila površna i lakomislena politika „daj da potpišemo, pa ćemo posle da vidimo šta ćemo“, kao i očekivanje da će se „sve rešiti“ potpisivanjem Briselskog sporazuma, smenom lokalnih vlasti na severu pokrajine i teranjem tamošnjih Srba da izađu na lokalne kosovske izbore. (Nije se rešilo, a pritisci su sve veći i sve otvoreniji – o čemu je prethodnih dana u više navrata govorio i Tomislav Nikolić, koji kao da se posle dve godine naprasno probudio iz zimskog sna i političke letargije.)

Nećemo ni o demokratiji, političkoj kulturi i stanju u medijima, jer to ionako ne zanima većinu građana, kao ni institucije – domaće i međunarodne – koje bi, novodno, o tome trebalo da brinu.

„Pusti Kosovo, EU, Rusiju, Krim, Putina, demokratiju, „Utisak nedelje“… gledaj ono od čega se živi i što zanima najveći broj građana zamorenih od velikih tema i istorijskih priča.“ Naravno da se ne slažem sa takvim rezonovanjem, ali, dobro. Evo, puštam sve velike teme i posvećujem se „onome od čega se živi“ – najavljenoj i hitnoj prodaji Telekoma, koju, najpre stidljivo, a sada ubrzano i sve agresivnije najavljuje Vučićeva vlada i koja će, očigledno, uz sporazum sa MMF-om, biti okosnica srpske  ekonomske politike u 2015.

„Nije jasno po kom osnovu naša vlast veruje da će dalje privatizacije doneti boljitak Srbiji, kada naša prethodna iskustva i iskustva drugih zemalja pokazuju suprotno. Prodaja ili privatizacija „Telekoma“ i, generalno, infrastrukture koju je gradila država, narodu Srbije će napraviti neprocenjivu i nenadoknadivu štetu.“ Ovako je, sažeto i jasno, pre par nedelja na sajtu NSPM pisala bivši ministar telekomunikacija i profesor na Elektrotehničkom fakultetu Aleksandra Smiljanić, u trenutku kada se tema prodaje Telekoma tek počela vrteti po medijima.

Slažem se sa tim stavom i potpisujem ga od reči do reči. Ali gospođa Smiljanić i ja u toj stvari nismo nipošto usamljeni. Prema podacima iz decembarskog istraživanja javnog mnjenja, slično misli i najmanje oko 60 odsto građana Srbije. A, verovali ili ne, u toj stvari imamo – to jest, imali smo – i jednog neobičnog saveznika i sličnomišljenika.

„Neozbiljna je vlast koja ne zna kako da pokriva rupe koje je stvorila u budžetu i parabudžetskom sektoru“, rekao je Vučić. Kako kaže, suštinski problem je nepostojanje privredne strategije i princip vlasti da, kako je naveo, „krčmi ono što su prethodne generacije sticale“.

Ovako je, ne tako davne, 2010. godine, na stranačkoj konferenciji za štampu grmeo zamenik predsednika SNS Aleksandar Vučić, ističući da je najavljena prodaja Telekoma „potez nedomaćinske i neodgovorne vlasti“ i najavio niz akcija, uličnih protesta i demonstracija (a jednom prikom se pominjalo čak i „opasivanje eksplozivom“) protiv tadašnjeg „izdajničkog režima“, koji se spremao da proda jedan od poslednjih i najvrednijih ekonomskih dragulja.

Šta se to u međuvremenu u vezi sa Telekomom promenilo – sem što je tada opozicioni SNS došao na vlast, pa sada rezultat truda prethodnih generacija neće krčmiti zli „žuti“, nego napredni „mi“?

Da li je Telekom prestao da bude profitabilna kompanija? Nije. To je i dalje najprofitabilnije preduzeće, sa neto dobiti od oko 140 miliona evra, pri čemu će, kada se za dve godine otplati kredit uzet zarad otkupa udela grčkog OTE-a, profit verovatno porasti na preko 330 miliona. Drugim rečima, za 4-6 godina Telekom će zaraditi onoliko koliko bi se sada – i to u najpovoljnijim projekcijama – za njega moglo dobiti. Pri čemu bi i dalje ostao „zlatna koka“ u rukama države.

– Profit „Telekoma“ je nešto niži u odnosu na konkurenciju i zato što on pored mobilne ima i fiksnu telefoniju, u kojoj su profiti manji, ali koja predstavlja važan društveni, pa – ako hoćete – i bezbednosni resurs.

– Sem toga, Telekom je vlasnik i „Telekoma Srpske“, što ga, uz pozicije koje ima u Crnoj Gori, čini najvažnijom – a zapravo, i jedinom preostalom – ekonomskom polugom srpske državne i nacionalne politike u regionu. Da ništa drugo ne postoji, već samo ovo bi bilo dovoljno da se o prodaji i ne razmišlja – baš kao što je taj isti faktor verovatno jedan od najvažnijih motiva određenih centara moći da na prodaji po svaku cenu insistiraju.

– Doduše, „Telekom“ nesumnjivo ima određeni višak zaposlenih, ali to ima i svoju socijalnu dimenziju, a ona se – kroz plate zaposlenih – posredno, preko poreza, opet vraća kao prihod državi. U protivnom, imali bismo za nijansu profitabilnije preduzeće, ali i novih nekoliko hiljada nezaposlenih na teretu države, kao i nekoliko hiljada visokoškolovanih emigranata. Uostalom, ako se ispostavi da se bez određene redukcije broja zaposlenih ne može nositi sa konkurencijom (što za sada nije slučaj!) i ta mera se može sprovesti i opet nema potrebe zbog toga ga prodavati.

– Kao što jata riba prate velike prekookeanske brodove, tako je i za Telekom vezano mnoštvo manjih partnera i dobavljača koji od njega žive i zavise. U slučaju prodaje, svi oni našli bi se u beznađu, s obzirom da taj novi  multinacionalni vlasnik već ima svoju razgranatu i uigranu partnersku mrežu i svakako je neće menjati bez velike potrebe.

– Kao i u mnogim javnim preduzećima (mada Telekom to zapravo nije), i u Telekomu je sigurno bilo partijskog zapošljavanja i lošeg upravljanja. Ali, kao što rekoh, preduzeće vrlo dobro posluje. Uostalom, ukoliko mu se daju odrešene ruke, profesionalni menadžment, ako treba, čak i delimično strani, to vrlo lako može dovesti u red – što je sve mnogo bolje nego otuđiti tako važan privredni resurs.

– Pa, zašto ga onda prodajemo? Zato što to odavno traži MMF i priželjkuju neke moćne zemlje na čelu sa Nemačkom (nije tajna da je „Dojče telekom“ najzainteresovaniji kupac). A i zato što nesposobna vlast ne zna kako bez novca od te prodaje da sastavi i politički preživi sledeću i narednu godinu. A pred ta dva „razloga“ svi ovde navedeni i nenavedeni argumenti padaju u vodu. Ako to nije svojevrstan zločin, ekonomsko (samo)ubistvo i veleizdaja, ja zaista ne znam šta je. 

(NSPM)

 

Share this post: