BILJANA SRBLJANOVIĆ: OVO JE ISTINA O USTAŠKOM TERORISTI -Barešić je sprao krv i pucao ambasadoru SFRJ u usta!

Ovo su moji roditelji, na dan njihovog venčanja

Ovo su moji roditelji, na dan njihovog venčanja

Biljana Srbljanović, dramaturg i spisateljica, otrkila je do sada nepoznate detalje o ubistvu ambasadora SFRJ Vladimira Rolovića 1971. godine u Stokholmu.

Naime, njenu majku i oca je upravo on venčao u toj istoj ambasadi, u kojoj se samo par meseci kasnije odigrao krvavi pir.

Ona je otkrila da je njen otac krajem 60-ih godina otišao u Stokholm, gde je ubrzo posle stigla i njena majka.

„Mama i tata su sklopili brak u ambasadi SFRJ u Štokholmu, venčao ih je ambasador.

Tamo sam se rodila i ja, moji roditelji su počinjali sretan život i baba je mogla da se vrati kući.

Nekoliko meseci nakon mog rodjenja, dvojica ustaških terorista Miro Barešić i Andjelko Brajković, upali su u tu našu ambasadu u Stokholmu, napali najpre portira, a onda počeli da urlaju i lome sve oko sebe.

Ambasador Vladimir Rolović je, čuvši buku, izašao da vidi šta se događa, kad su ga ova dvojica zgrabila.

Barešić ga je udario pištoljem u glavu, a onda ga je, uz rvanje i otpor koji je Rolović pružao, ugurao natrag u kancelariju, oborio na sofu i zatim pucao u njega.

Pogodio ga je u stomak, negde ispod rebara s leve strane i ambasador je samo pao. Teroristi su ga zatim silom pridigli, vezali za stolicu, sa koje je ranjen čovek klizio.

Brajković i Barešić su mu, dok je smrtno krvario i ječao, kaišem zapušili usta, ruke vezali iza ledja i tako vezanog i ranjenog, nastavili da tuku.

Švedska policija je, nakon sat vremena, opkolila ambasadu, dok su zaposleni pokušavali da provale unutra.

Ustaški teroristi su, kroz zabarikadirana vrata, dovikivali da je sve u redu, da niko nije povredjen, dok su istovremeno mučili ranjenog, vezanog čoveka na izdisaju.

Onda se jedan od njih popišao na svoje ruke, da spere krv žrtve, obrisao ruke o zavesu, gurnuo ambasadoru pištolj u usta i pucao. Metak je Vladimiru Roloviću prošao kroz glavu, ali ga ipak nije ubio“, otkriva Srbljanovićka.

Moj tata je, kao i desetine hiljada mladih Jugoslovena krajem šezdesetih godina, jednog jutra seo na voz Beograd – Štokholm i otisao da traži sreću.

Moja mama, tada jedva punoletna, strpljivo je čekala par meseci da se tata „sredi“ i „pošalje po nju“, pa onda jednostavno pobegla od kuće i sela na isti voz, da nadje tatu i sreću.

Moja baba, mamina mama, nije ništa čekala, ukrcala se na prvi sledeći voz, i pošla u Švedsku da ih natera da se venčaju.

Mama i tata su sklopili brak u ambasadi SFRJ u Štokholmu, venčao ih je ambasador. Tamo sam se rodila i ja, moji roditelji su počinjali sretan život i baba je mogla da se vrati kući.

Nekoliko meseci nakon mog rodjenja, dvojica ustaških terorista Miro Barešić i Andjelko Brajković, upali su u tu našu ambasadu u Štokholmu, napali najpre portira, a onda počeli da urlaju i lome sve oko sebe.

Ambasador Vladimir Rolović je, čuvši buku, izašao da vidi šta se dogadja, kad su ga ova dvojica zgrabila.

Barešić ga je udario pištoljem u glavu, a onda ga je, uz rvanje i otpor koji je Rolović pružao, ugurao natrag u kancelariju, oborio na sofu i zatim pucao u njega.

Pogodio ga je u stomak, negde ispod rebara s leve strane i ambasador je samo pao. Teroristi su ga zatim silom pridigli, vezali za stolicu, sa koje je ranjen čovek klizio.

Brajković i Barešić su mu, dok je smrtno krvario i ječao, kaišem zapušili usta, ruke vezali iza ledja i tako vezanog i ranjenog, nastavili da tuku. Švedska policija je, nakon sat vremena, opkolila ambasadu, dok su zaposleni pokušavali da provale unutra.

Ustaški teroristi su, kroz zabarikadirana vrata, dovikivali da je sve u redu, da niko nije povredjen, dok su istovremeno mučili ranjenog, vezanog čoveka na izdisaju.

SIBENIK Na slici: Miro Baresic Foto: Arhiva

SIBENIK Na slici: Miro Baresic Foto: Arhiva

Onda se jedan od njih popišao na svoje ruke, da spere krv žrtve, obrisao ruke o zavesu, gurnuo ambasadoru pištolj u usta i pucao.

Metak je Vladimiru Roloviću prošao kroz glavu, ali ga ipak nije ubio.

Kada je policija konačno provalila u prostoriju, teroristi su se odmah predali.

Dok su ih vezane sprovodili ka marici, Barišić je, u zanosu, poljubio Brajkovića, i radosno vikao u slavu ustaških ideala.

Kroz ista ta vrata zatim su izneli teško ranjenog ambasadora Rolovića, još uvek svesnog i u strašnim mukama.

Postoji snimak ovog čoveka dok je na nosilima, kako se rukom hvata za vazduh, kao za život, koji je isticao. Vladimir Rolović, čovek koji jeste imao kontroverznu biografiju u revolucionarno doba, umro je osam dana kasnije u bolnici. Barišić i Brajković osudjeni na robiju.

Kazna im je preinačena, iz zatvora su puštani, pa vraćani, sve zahvaljujući drugim terorističkim akcijama njihove ustaške ćelije u emigraciji.

Moji roditelji su se, ubrzo zatim, vratili nazad u Jugoslaviju. Divljanje ekstremista i pretnje koje su trpeli svi „lojalni Jugosloveni“ su ih oterali. Mama je počela da se boji za nas, tata se ionako bojao svega: baba je onda opet presudila i sve nas poterala kući.

Barešić je, ostatak života proveo na slobodi. Živeo u Paragvaju, uz brojne druge nacističke emigrante i bio aktivan u najmutnijim krugovima.

Ubila ga duga crna ruka neke od UDBI, odmah po povratku u Hrvatsku početkom rata devedesetih, pod nikad razjašnjenim okolnostima.

Bio je terorista, zlikovac, fašista i banalni kriminalac. Sada je dobio spomenik, govore ministara i ovacije gradjanstva.

Ovo je slika mojih roditelja, na dan njihovog venčanja, u ambasadi SFRJ u Švedskoj. Mislim da mi je mama prelepa, vidi se da je jako uzbudjena. I tata je baš zgodan, samo je malo mršavko.

Moji roditelji su proživeli više od četrdeset godina u braku, do tatine smrti, trudeći se da budu pošteni i časni Jugosloveni.

Mama čuva ovu sliku iz „Ilustrovane politike“, koju je redakciji poslala neka davno zaboravljena poznanica.

U danu kad je Miru Barešiću podignut spomenik u Hrvatskoj, moja mama je samo rekla: „Hvala bogu da ti otac nije živ, da ne gleda ovu sramotu.“

Kako dalje navodi, policija je onda konačno provalila u prostoriju, a teroristi su se predali.

„Dok su ih vezane sprovodili ka marici, Barišić je, u zanosu, poljubio Brajkovića, i radosno vikao u slavu ustaških ideala.

Kroz ista ta vrata zatim su izneli teško ranjenog ambasadora Rolovića, još svesnog i u strašnim mukama.

Postoji snimak ovog čoveka dok je na nosilima, kako se rukom hvata za vazduh, kao za život, koji je isticao.

Vladimir Rolović, čovek koji jeste imao kontroverznu biografiju u revolucionarno doba, umro je osam dana kasnije u bolnici“, priseća se ona.

Roditelji su se ubzro zbog bezbednosnih razloga vratili u Jugoslaviju. Ona je podsetila da je Barešić ostatak života proveo na slobodi.

„Živeo je u Paragvaju, uz brojne druge nacističke emigrante i bio aktivan u najmutnijim krugovima. Ubila ga duga crna ruka neke od UDBI, odmah po povratku u Hrvatsku početkom rata devedesetih, pod nikad razjašnjenim okolnostima.

Bio je terorista, zlikovac, fašista i banalni kriminalac. Sada je dobio spomenik, govore ministara i ovacije građanstva“, navodi naša spisateljica.

Ona je objasnila da su na fotografiji njeni roditelji, na dan njihovog venčanja u ambasadi SFRJ u Švedskoj.

„Moji roditelji su proživeli više od 40 godina u braku, do tatine smrti, trudeći se da budu pošteni i časni Jugosloveni. U danu kad je Miru Barešiću podignut spomenik u Hrvatskoj, moja mama je samo rekla: „Hvala bogu da ti otac nije živ, da ne gleda ovu sramotu“, zaključila je ona.

Miro Barešić dobio spomenik u rodnom mestu Dragama, kod Pakotšana.

(EPK)

Share this post: