DOJČE VELE SMIRUJE LOPTU: Srbi nikada nisu imali logore u kojima su klali i ubijali Hrvate i njihovu decu a da ne govorimo o „OLUJI“!

ustaše 2016.

ustaše 2016.

Redovne srpsko-hrvatske razmirice nisu sukob interesa ili identiteta nego se izazivaju ciljano, smatraju sagovornici Dojče velea.

Reč je o političkoj igri kojom treba zamaskirati siromaštvo građana i bogaćenje političkih elita.

Javna verbalna sporenja državnih vrhova Hrvatske i Srbije u pojedinim fazama izgledaju kao da nikada neće prestati. Zatim se komunikacija ipak nekako primiri, do sledeće prilike, u razmerno pravilnim ciklusima.

Stiče se tako utisak da su određene političke teme između tih država jednostavno nerešive, da su posredi upravo hronični problemi.

Ipak, mnogi baš zato veruju da se radi o pitanjima kojima se namerno obostrano manipuliše. I o situaciji čije stalno krizno podgrevanje odgovara elitama bez sadržajnijeg programa. Izuzev cilja, naravno, da zadrže politički uticaj i ekonomsku moć čije posledice ostaju u seni ovih trvenja.

Izbegavanje ekonomskih tema

„Tačno je, mnogi političari često uopšte ne žele da se te stvari ikad reše“, rekao nam je Jozo Radoš, evropski poslanik i nekadašnji ministar odbrane Hrvatske, „a njihov razlog je to što bi se u protivnom počelo govoriti o delikatnim ekonomskim temama.

Oni se drže kao da su međuetničke podele njihov ekskluzivni feud od kojeg ne smeju odustati.

Zatim se stranke forsirano dele na domoljubne i recimo antifašističke, što stvara dodatni jaz u samom hrvatskom društvu, dok ne znam za ono u Srbiji. No, u stvari bi jedni i drugi i treći trebalo da budu oboje od toga.“

Rehabilitovan

foto-montaža: JUSP Jasenovac, Wikimedia

Radoš smatra da odgovornost između država nije sasvim jednako zastupljena, iako po njemu to i nije najvažnije: „U poslednjim godinama Srbija se intenzivnije bavi podsticanjem tih nemira. Istina, u Hrvatskoj se relativizuje ustaštvo, kao da nema patriotizma bez toga zla.

No činjenica je da je danas u Srbiji baš državno vođstvo sklono ekstremu, ili je to bilo još donedavno, a u Hrvatskoj radikalna desničarska stajališta u novije doba više podržavaju marginalne grupe.“

Konačno, postoji li ikakav način da se zakorači izvan te naizgled začarane situacije nalik onom susretu dvaju jaraca na brvnu?

„Gledano iz Hrvatske, jasno je da ne možemo menjati Srbiju. Ali možemo svojim boljim postupanjem uticati da i ona bude bolja.

Velike, matične političke stranke i druge veće državne institucije morale bi da se prema osetljivim temama postave čvrsto i jasno, bez recimo zamuckivanja o karakteru NDH.

I to bi stavovima marginalnih grupa neformalno, ali faktički oduzelo pravo građanstva, a ovo sad više podseća na slepu ulicu.

Takvo bi postupanje oduzelo snagu i lošim tendencijama srpskih političara.

Za doslednost u tome, međutim, bio bi nam potreban konsenzus unutar domaće elite“, kaže Jozo Radoš.

Pamet u trubi

S druge strane, beogradski novinar Miloš Vasić drži da međudržavne prepirke na etničkim relacijama uopšte nisu slučajne.

Prema njegovom mišljenju, elite to i rade da bi najbitnija ekonomska ili socijalna pitanja ostala netaknuta.

Današnje elite su upravo i formirane na tom interesu, a moglo bi se reći da su na talasu lične materijalne koristi i podstaknuti sukobi između Srbije i Hrvatske pre četvrt stoleća.

„Oni znaju da će na vlasti ostati sve dok pouzdano funkcionišu njihove spojene posude nacionalizama, po cenu nove krvi“, uveren je Vasić.

„Tu u Srbiji vidno je užasavanje zbog nedavne rehabilitacije Alojzija Stepinca“, nastavlja on, „dok se na rehabilitaciju četničkog zločinca Draže Mihailovića gledalo kao na nešto najnormalnije. Kao, eto, to je demokratija.

Ali ja moram reći da nije isto da li je posredi kardinal Stepinac, ili Branimir Glavaš i Miro Barešić.

SIBENIK Na slici: Miro Baresic Foto: Arhiva

SIBENIK Na slici: Miro Baresic Foto: Arhiva

Slučajeve treba ipak odvajati, da ne ulazimo sad u pojedinosti. Evo, sad hoće da rehabilituju i Milana Nedića, valjda je i to demokratija, pa sve može.

A po meni je on počinio čak i veće zlo nego Mihailović, on je dakle naša veća nacionalna istorijska sramota, možda najveća.“

Vasić takve tendencije naziva „podgrevanjem etničke pornografije“ koja predstavlja najbolji način za skretanje javne pažnje s realnog života. Vasić stoga podseća na staru jevrejsku poslovicu – kad se barjak razvije, sva je pamet u trubi.

„Vode nas pileći mozgovi, ali oni barem znaju u tome da nađu svoju materijalnu korist.

Bojim se da će tako i ostati, dok narod ne dobije ili sam organizuje neku zdravorazumsku, pristojnu političku snagu koja će na dnevni red staviti neke univerzalne društvene vrednosti“, zaključuje Miloš Vasić.

Obožavanje nacije i države

Konačno, u svesnu nameru kod podsticanja napetosti veruje i Nebojša Blanuša s Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu. On smatra da je posredi osnovni okvir političke artikulacije, kako na ekstremima, tako i u centru: „Jedino što ovi prvi otvoreno govore ono što potonji kao tobožnji umerenjaci samo misle.“

slavonska sokolska garda branimir glavas hrvatska stranacka vojska

To po njemu počiva na nekritičkom klanjanju naciji.

„U takvom crno-bijelom imaginarijumu je nemoguće razborito misliti o prošlosti, učiti iz nje, nego se vrlo površno shvataju sukobi prethodnih generacija i uspostavlja priča koja bi trebalo da vredi i za njih i za nas, a to je apsurdno, jer je kontekst potpuno različit.“

Uz ideološku manipulaciju radi mobilizacije biračkog tela na jeftin i emocionalno delotvoran način, Blanuša na delu vidi pozitivnu identifikaciju s fašizmom i propratni istorijski revizionizam.

„Sramotni su to proizvodi nacionalne politike u obe zemlje – i hrvatski i srpski derneci samo su vrh sante leda i njihov krajnji ideološki izričaj.

Neki misle da je samo potrebno čekati da se strasti i budale izduvaju. Ja mislim da nam treba jasna politika suočavanja s prošlošću, ali za to treba političke hrabrosti.

A po tom pitanju su većina političara u ovim zemljama ipak kukavice i konformisti“, rekao nam je ovaj zagrebački politikolog.

(B92)

Share this post: