ERDOGANOVA KAPITULACIJA: Kako je neustrašivi sultan pristao na vazalski status u novom savezu?

tajip erdogan turska

Nakon juče potpisane ‘Moskovske deklaracije’, koju je u ime Turske potpisao  ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu, mogli smo vidjeti kako se poltronski mediji utkruju ovaj čin kapitulacije Erdoganovog režima prikazati kao pobedu, pragmatičan potez i ‘prst u oko mrskom Zapadu’.

Ko ima slabiji želudac mogao bi povratiti, ali kada je reč o Erdoganu ništa nas ne bi trebalo iznenaditi. Oni koji su do juče Putina prikazivali kao ‘ubicu dece u Halepu’, ‘prijatelja sirijskog kasapina’ i sl., sada pišu hvalospeve o Rusiji. To su isti oni koji su podržavali FSA, Al-Nusru i druge opozicione grupe u Siriji.

Asad više nije babaroga, moglo bi se reći on je jedino rešenje za Siriju, tako sada govore.

Šest godina laži

R.T. Erdogan je jednostavno čovek rata. Gde god da se pojavio i s kojim god liderom da se sprijateljio nakon nekoliko meseci u toj državi bi izbio rat. Moglo bi se reći da je predsednik Turske glasnik rata i haosa. Tako je bilo u Libiji, još krvaviji scenarij ponovljen je u Siriji.

Ne treba biti  pretjerano pametan pa shvatiti ko mu je bio dodelio tu ulogu ‘kopredsednika’ ‘Arapskog proleća’, kako se i sam jednom pohvalio, i ko mu je dao ideju da u bipolarnom svetu Turska može biti treći igrač, onaj koji će kontrolisati sve muslimane sveta.

To su isti oni kojih se sada pribojava i u strahu za svoju stolicu, a sa njome i zadnjicu,  potpisuje navodni savez sa Moskvom i Teheranom.

Takav ‘pragmatizam’ se u historiji može mjeriti samo sa onim Miloševićevim.

Američki bankar koji je došao sa misijom da rasturi Jugoslaviju 1993. godine odbija se povući i od tada pa evo do danas srpski narod ga slavi kao ‘antiimperijalistu’, a u suštini se Milošević cijelo vrijeme borio za svoju stolicu.

Tako je i Erdogan umislio da je Turska sila i potaknut snovima o staroj slavi, ličnim kompleksima i željom za apsolutnom vlašću, krenuo u razaranje susedne Sirije i rušenje dojučerašnjeg prijetelja Bashara al-Assada.

Podržavao i finansirao teroriste, otvorio granice,  pružao im zdravstvenu zaštitu i svaku moguću pomoć, ali ne samo to…

Stajao je iza propagande koja je Al-Nusru i slične organizacije prikazivala kao ‘slobodarsku opoziciju na Zapadu’ te te kao pripadnike ‘izvornog islama u muslimanskom svetu’.

Tako je kod neinformisanih ljudi širom svijeta izazivao sa jedne strane sažaljenje, a sa druge strane želju da se tim ‘pobunjenicima’ pomogne. A celo vreme sve je bila laž.

Rezultat Erdoganove politike je Sirija čije se stanovništvo prepolovilo. Od nekadašnjih 21 milion stanovnika 11 miliona Sirijiaca su izbjeglice, koje niko ne želi.

Nekadašnja Arapska Republika Sirija je sada ruševina, a oni koju su živeli nekada u svojim kvartovima, školovali se na svojim univerzitetima i radili u svojim fabrikama, sada su osuđeni na šatore i UN-ovu pomoć u hrani.

I taj šator je dobar, nekada je to otvoreno nebo. A sve to proživljavaju jer su žrtva jedne međunarodne zavjere u sklopu koje su trebali poverovati turskom predsedniku. I sigurno se svi ti  ljudi sada kaju, jer je očito da su prevareni, da je ovo bio besmislen rat, rat za tuđe interese preko njihovih leđa.

Upitan kredibilitet

Za sve Erdoganova ‘strateška skretanja’, pojedini mediji i ‘terenski huškači’ će pronaći ‘logične razloge’. Sada slave navodni savez sa Iranom i Rusijom te kako se Turska okreće protiv SAD-a.

Pri tom zaboravljaju da je Turska u ovom slučaju gubitnik rata, da je ona poslednja prišla toj ‘ruskoj osovini’ (ako je i prišla) te kao takva nema status recimo Irana ili čak Sirije. Erdogan će sada bukvalno morati ispunjavati svaki zahtev Rusije, jer ovdje se ne radi o partnerskom odnosu, više je reč o vazalskom statusu Turske.

Ali šta je to Erdoganu, desetak miliona izbjeglica, stotine hiljada razorenih domova i života – samo jedno strateško skretanje i sve to pada u vodu. Na kraju će ispasti kako Erdogan nije ni bio protiv Asada niti je huškao narod Sirije na pobunu, niti je trgovao sa teroristima, niti ih je prebacivao u Siriju…ne. To je bila jedna pradržavna struktura koja  je bez znanja šefa države to sve radila, a povezana je sa ‘američkim špijunom Gulenom’.

Samo Erdogan zaboravlja kako oni koje je do jučer finansirao i podržavao neće tako lahko prihvatiti izdaju, pa će poput ranjenih zveri okomiti se na Tursku. Tako će uz Kurde,’Gulenovce’ dobiti i povratnike sa sirijskog ratišta, koji će sav bijes usmeriti na Tursku.

Ima li bolji scenarij za građanski rat od ovog, ima li veće sreće za sve neprijatelje Turske i turskog naroda, koji su preko navodnog ‘islamiste’ uspjeli urušiti jednu moćnu sekularnu državu.

Da li mu Rusi veruju?

Naravno da ne veruju, ali ko je bolji saveznik od Erdogana ukoliko želite zagospodariti Bosforom i Dardanelima te vratiti drevnu ‘Carigradsku patrijaršiju’ u Aja Sofiju odakle je i potekla. Tek tada će se i Putin moći nazvati velikim ruskim carem, a da bi to ostvario neće morati prstom mrdnuti.

Posao za njega će odraditi sam Erdogan. Pustite Erdogana i on će uništiti Tursku, to bi mogla biti Putinova filozofija.

I već na proljeće u turskom parlamentu će se razmatrati zakon o uvođenju predsedničkog sistema koji bi zamijenio parlamentarnu demokratiju u Turskoj. Erdogan će u tom slučaju postati de facto vladar zemlje, neprikosnoveni sultan.

S tim da će tada biti derogiran Ataturkov ustav i svi ugovori koji su sklopljeni pri nastanku Republike Turske, a to znači da nastaju nove okolnosti i da se Istanbul i Bosfor već polahko mogu početi pretvarati u međunarodni Distrikt, što bi odgovaralo najviše Rusima, a cela Turska bi mogla biti podijeljena po granicama koje je prihvatio posljednji sultan, što bi najviše odgovaralo Zapadu.

U svakom slučaju, zvanična ruska politika sigurno ne veruje Erdoganu, ali jednostavno nema boljeg partnera od njega ukoliko želite ostvariti svoje geostrateške ciljeve, bez mnogo novca i žrtava.

Jedino će turski narod platiti golemu cenu Erdoganovih promašaja, kada se gnev Zapada usmjeri na Tursku, kada podivljaju unutrašnje podjele i razdori, a iz Rusije dođu uslovljavanja.

Tada će Ataturkova vizija Turske biti kao san o slobodi i nezavisnosti koji je prokockan, kao što je uostalom i za narode Balkana sada Titova Jugoslavija.

(Global CIR/Alen K.)

Share this post: