Lazanski: Odluka o pristupanju Crne Gore NATO-u mora biti doneta na referendumu

Kolumna

Američkoj demokratiji je trebalo 86 godina da ukine ropstvo, 144 godine da ženama da pravo glasa i 189 godina da obezbedi pravo glasa Crncima.

Crnoj Gori je, po rečima predsednika Filipa Vujanovića, trebalo 97 godina da povrati svoju nezavisnost i državnost. Koja je trajno osigurana, po Vujanoviću, tek ovih dana pozivnicom NATO-a da Crna Gora pristupi alijansi. Na Cetinju je to bilo epski svečano i upečatljivo, sve uz pijaniste na klaviru poput druga Tita, i to daje razloga za radost usred sumornih novinskih naslova o nasilju i ekonomskim nedaćama u bivšoj nam bratskoj republici.

Red klavira, red batina. Jer, ulazak Crne Gore u NATO nagoveštava da demokratija kao globalna norma upotpunjuje svoj balkanski trijumf ugrožavajući sve preostale eventualne džepove autoritarne vladavine. Žalbe na države koje su u diktaturi, ili su tek izašle iz nje, ali nisu efikasno demokratizovane, lišene su svake perspektive ako ste kandidat za NATO klub.

Pošto svaka demokratija posle nekog vremena proizvodi tešku depresiju, jer demokratija uvek i nije ružičasta, ona je podložna greškama, baš kao i ljudska bića. Zapravo, izveštaj UN o ljudskom razvoju kaže da napredak u ljudskom razvoju zahteva državnu upravu koja je demokratska, kako po obliku tako i po sadržaju, što sve znači predstavnički sistem, slobodne izbore, sistem provere i ravnoteže i slobodu izražavanja.

Dakle, ako je u Crnoj Gori na delu demokratija, a ja u pijaniste duboko verujem, onda duboko verujem i da će odluka o pristupanju NATO-u biti doneta na referendumu. Bez referenduma to nije demokratija, već diktatura jednog dela političke elite, odnosno partitura nekih pijanista. Ako ste sigurni da je većina građana za ulazak u alijansu hajde onda na referendum. Priče kako to nije obavezno deo su inventara balkanske mesijanske ideologije, svaka diktatura pribegava takvim zavodljivim lekovima. Koje vreme ubrzo diskredituje.

Da bi proverila volju naroda Slovenija je svojevremeno pitanje o ulasku u NATO stavila na referendum. I to tek posle dve godine intenzivne propagandne kampanje u prilog ulaska u NATO. I tek tada je raspoloženje građana prevagnulo, istina ne baš mnogo, za ulazak u NATO. Da li će trgovine da rade i nedeljom pre podne, čemu se crkva oštro protivila, jer narod ode u šoping a ne u crkvu, i to je pitanje Slovenija stavila na referendum. Građani su glasali da se uđe u NATO i tu je priča završena. Građani su glasali da trgovine rade i nedeljom pre podne i crkva se s tim morala da pomiri. Zato je Slovenija demokratska država i demokratsko društvo.

Hrvatska nije imala referendum oko ulaska u NATO, zapravo, nije ni bilo potrebe, jer su Nemci i Amerikanci u percepciji prosečnog građanina Hrvatske oduvek prijatelji, koji ih brane od mrskog socijalizma i komunizma, Srba i Rusa. Od koga će NATO da brani građane Crne Gore i ko su to mrski neprijatelji crnogorske države u percepciji prosečnog Crnogorca, to se samo na referendumu može utvrditi.

Da li su onda nastojanja SAD da na Balkanu prošire hladnoratovske institucije, jer NATO je relikt hladnog rata u Evropi, dosegla svoje granice pozivom Podgorici da se priključi? Je li posthladnoratovska strategija SAD danas u ruševinama, pa joj i Crna Gora dođe kao kakva-takva, kompenzacija? Amerika ima tri strateške opcije: strategiju destabilizacije i cepanja Rusije i Kine, strategiju obuzdavanja Rusije i Kine i strategiju ravnoteže moći, po kojoj zemlje iz regiona rešavaju regionalne izazove Rusije i Kine.

SAD se neće opredeliti za prvu opciju, jer su Rusija i Kina prevelike i prejake države koje se kreću po svojoj trajektoriji. Nijedna spoljna sila nema toliku masu da promeni te trajektorije, nijedna spoljna sila nije kadra da kreira rusku, ili kinesku istoriju. Tako da Vašingtonu ostaje izbor između aktivnog obuzdavanja i strategije ravnoteže moći.

Na primeru Turske vidimo kako se sprovodi strategija obuzdavanja Rusije na Bliskom istoku. Kako će se eventualno snaći Crna Gora u tim strategijama to verovatno pijanisti ni u snu ne znaju, jer SAD danas nisu ni u političkoj ni u strateškoj poziciji da podrže nivo snaga koji će omogućiti garantovanje nezavisnosti, recimo Litvanije. A NATO su, zapravo, SAD.

Amerika nije danas spremna da se izlaže nepotrebnim rizicima, niti raspolaže potrebnim sredstvima za dalje projektovanje moći potrebnih razmera. Amerika danas ima samo tri strateška interesa: da sačuva i proširi svoju tehnološku prednost nad drugim zemljama, istovremeno zadržavajući rast svoje privrede, da sačuva kontrolu svoje ratne mornarice na svetskim okeanima, što joj Kinezi sada osporavaju u Južnom kineskom moru, i najzad, da zadrži američku kontrolu nad kosmosom tako da američke obaveštajne službe imaju sliku svega što se događa na zemlji. Osim, naravno, kamiona Islamske države sa ukradenom sirijskom i iračkom naftom na putu u Tursku.

Sve ostalo je sviranje na klaviru. Koje će potrajati dugo i imati duboke posledice…

(Politika)

Share this post: