MEDIJI IZ BRAZILA IZVRŠILI ATAK NA „NOVI SVETSKI POREDAK“ ZBOG SRBA: „Sve je laž, Srbi uopšte nisu takvi!“

Nakon skoro 20 godina od NATO bombardovanja Jugoslavije – tada samo Srbije i Crne Gore – 1999. vojne snage Zapada rasporedile su se širom sveta.

Pod izgovorom da štite civile pobunjeničke pokrajine Kosovo od navodnih srpskih progona, Zapad je podržao terorističku grupu Oslobodilačka vojska Kosova i zbog njene neefikasnosti u podeli države, direktno intervenisao.

To je bila prva vojna akcija NATO za njegovih 50 godina postojanja, čak i nakon završetka Hladnog rata – što je bio razlog njegovog stvaranja.

NATO ubijao nedužne civile

Rat NATO protiv Jugoslavije je bio poslednji u nizu ratova kroz koje je zemlja prošla devedesetih prošlog veka.

Od Slovenije do Bosne, tada zemlja južnih Slovena, otadžbina ljudi različite narodnosti i religije, koji su živeli harmonično 40 godina, raščerečena je i utopljena u krv. Direktni napadi NATO-a završili su se uništenjem zemlje.

Medijsko pokrivanje događaja je bilo odlučujući faktor da dođe do bombardovanja. Godinama su Srbi i njihov predsednik Slobodan Milošević optuživani da su kriminalci i agresori – iako je Haški tribunal potvrdio da su takve optužbe bile preterane.

Iskrivljena slika medija

Novinar Mario Jakobskind, u to vreme urednik novina „Tribuna da Imprensa“ u Rio de Žaneiru, Brazilu, kaže da je medijsko izveštavanje tokom ratova u Jugoslaviji „generalno bilo iskrivljeno izveštavanje u kome je jednoumlje preovlađivalo a informacije, što se dešava u ratovima, su bile velika žrtva. “

U ovom intervjuu, Jakobskind, koji je takođe istoričar i autor knjige „Jugoslavija: Laboratorija za Novi svetski poredak“ ocenjuje ratne vesti i upoređuje akcije NATO-a u tom slučaju sa kasnijim intervencijima širom sveta.

Šta je rat u Jugoslaviji, krajem dvadesetog veka, predstavljao u istorijskom smislu?

Nekako je to bila proba Zapada, preciznije Severnoatlantskog saveza (NATO) a ne Alijanse Zapada, kako kažu brazilske vesti, pred akcije u Libiji, pre nekoliko godina, i drugim zemljama kao što je Irak, na primer.

Da li je globalizacija, umesto brisanju granica, doprinela porastu nacionalizma?

Zapravo, nacionalizam je strategija samoodbrane zemalja kojima preti imperijalizam. To je pojava koja se u poslednje vreme prećutkuje, ali zapravo postoji i pogoršava se. Drugim rečima, cilj globalizma je bio brisanje granica i nacionalizam je postao put koji neke države koriste da bi se štitile.

Pored pokrivanja rata na Kosovu, da li ste pratili vesti iz prethodnih ratova u drugim regionima Jugoslavije? Kako ocenjujete medijsku pokrivenost prekosovskih konflikata?

Uglavnom je to bilo pristrasno pokrivanje u kome je preovlađivalo jednoumlje a informacije, što se dešava u ratovima, su bile glavna žrtva. Jedan konkretan primer je hapšenje jugoslovenskog lidera Slobodana Miloševića, koji je osuđen i pre suđenja. Desetak godina kasnije, kada je on preminuo, Haški tribunal ga je oslobodio optužbi za „genocid“.

Mediji su ga upoređivali sa Adolfom Hitlerom. Isti mediji, i nacionalne i internacionalne agencije su bile neme nakon presude Haškog suda.

Da li su i brazilski i međunarodni mediji bili pristrasni tokom rata na Kosovu? Da li je postojala razlika u izveštavanju?

Nacionalne vesti, sa retkim izuzecima, kao što su novine Rio de Žaneira, Tribuna da Imprensa, pristrasno su izveštavale o ratu protiv Srba.

Zašto je brazilsko izveštavanje bilo pristrasno? Koji je bio interes?

Bezuslovno usklađivanje sa vestima iz međunarodnih agencija, uglavnom severnoameričkih, engleskih, francuskih i španskih je bilo konstantno. I to se desilo u pomenutim epizodama (Jugoslavija, Kosovo, Milošević itd.) ali se nastavlja i danas, uz poštovanje čak i prema susednoj Venecueli. Automatsko usklađivanje je bilo konstantni faktor.

Čini mi se da su pre rata na Kosovu mediji tražili intervenciju Ujedinjenih nacija (UN) u Jugoslaviji. Nakon što je UN počela sa intervencijom, dobili su žestoke kritike jer bi bili u dosluhu sa srpskim „zverstvima“ i deo medija je pozvao na vojnu intervenciju Zapada. Da li mislite da je to bio deo strategije NATO da bombarduje Jugoslaviju 1999. ignorišući odluke UN?

Sve je bilo određeno ranije jer je cilj uvek bila intervencija NATO, pod komandom Pentagona.

Kome je bilo u interesu da podeli Jugoslaviju? I zbog čega? Kakve veze imaju mediji sa tim?

Mislim da se već odgovorilo na pitanje. Interes je bio Evrope i Sjedinjenih Država. Istorijske činjenice su jasne. Medijsko izveštavanje je kompletiralo šemu.

Da li vidite sličnosti između medijskog izveštavanja u Jugoslaviji i drugim zemljama koje su iskusile konflikte i krize u 21. veku?

Kao što sam već rekao: Libija, Irak i nedavno Venecuela, da ne pominjem druge primere u različitim delovima sveta, uključujući Sudan i čak Egipat, Tunis i najskoriju Siriju.

Tekst sa portugalskog na ruski prevela: Olga Selyanina

(Srbin.info: Etoma)

Share this post: