67 godina od najstrašnijeg zločina u istoriji sveta – Hirošima i Nagasaki

Početkom avgusta navršava se 67 godina od najtragičnijeg događaja u znanoj nam istoriji – svirepog bombardovanja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija nuklearnim oružjem u kojem je u trenutku palo stotinak hiljada nedužnih ljudskih žrtava, a daleko više ih je bilo teško opečeno i / ili ranjeno.

Manje ili više teške posledice zbog radioaktivnosti životne sredine snose i mnogi koji su rođeni i godinama kasnije. Ta dva hiperteroristička čina, izvedena u samoj završnici Drugog svetskog rata po zamisli i naredbi slavoljubivih i častohlepnih američkih političara i generala, razotkrila su pred očima zaprepašćene svetske javnosti dotad vešto prikrivenu duboku duhovnu i moralnu krizu u koju je, sticajem niza okolnosti, postepeno upala, kao u živo blato, odveć ponosita te privredno visokorazvijena zapadna civilizacija.

No, isto tako, razotkrivena je i ništa manje šokantna druga strašna istina – da su moderna nauka i tehnologija toliko podjarmljene i kontrolisane da su postale tek poslušne robinjice koje, da bi dobile neophodna sredstva za svoj opstanak, moraju bespogovorno služiti neetičnim megamoćnim svetskim gospodarima u cilju ostvarenja njihovih sebičnih interesa. Stoga je, prisećajući se tih strašnih nekažnjenih hiperterorističkih akcija bezobzirne američke soldateske, koje ne mogu biti prepuštene zaboravu ni zbog čijih „viših“ interesa, umesno je glasno se zapitati:

– „Kakvom etikom su bili vođeni brojni naučnici i stručnjaci koji su radili na projektu prvih nuklearnih bombi i generali koji su, u dogovoru s političkom elitom, hladnokrvno naredili njihovo bacanje?“

– „Jesu li ti (ne) ljudi uopšte imali bar trunke savesti?“

– „Zašto za te strašne zločine prekomernog bombardovanja civilnih ciljeva nikad nisu bili optuženi niti kažnjeni izvršioci i / ili njihovi nalogodavci?“

Ta su mučna pitanja, nažalost, otada pa sve do danas podjednako aktuelna kad je u čitavom svetu u punom zamahu institucionalizovanje bezobzirne globalizacijske grabeži tuđih resursa, zaogrnuto vešto nabačenom debelim plaštem „situacione etike“ proizašle iz veoma „rastezljivih“ pseudoetičkih normi formulisanih i prilagođenih prema trenutnim potrebama šačice obesnih svetskih megamoćnika kojima, osim bezobzirnog pohotnog zgrtanja novih bogatstava i moći, ništa drugo nije sveto.

Da je to zaista tako nedvosmisleno upućuje poslednja žestoka ratna agresija na Irak američke soldateske koja je, perfidno zaposedajući tamošnja bogata naftna polja, naftovode i rafinerije, bombama i tenkovima bezobzirno uništila 20-ak hiljada arheoloških lokaliteta neprocenjive vrednosti na tlu na kojem je pre šest milenijuma stasala jedena od prvih visokih kultura u znanoj nam istoriji!? To je dosad nezabeležen i nekažnjen megakulturocid koji rečito govori o dubini moralnog i kulturnog pada vojno premoćnog agresora.

Nije li napokon nastupilo odsudno vreme da se na Zemlji, već dobrano ispaćenoj nebrojenim ratovima te okrutno razapetoj perfidno nametnutom globalizacijom, napokon otvore dveri moralnom preporodu čovečanstva na univerzalnim istinskim humanističkim načelima? Ukoliko se to uskoro ne desi naša izmučena majka Geja bi – zbog posvemašnjeg blokiranja svih humanističkih načela nametnutom „situacijskom etikom“, koju donose zlokobni talasi globalizacije, te naglo rastućeg cinizma nadmenih megabogataša i svetskih tlačitelja – u dogledno vreme mogla da postane nekropolom čovečanstva – napušteno i beživotno kosmičko odlagalište otpada ili čak postnuklearno ratno zgarište.

„Gde su izvorišta tih jezivih zala koja su se nad nas tako preteći nadvila?“ – Mučno je pitanje koje već godinama uzaludno postavljaju mnogi zabrinuti dobronamerni ljudi.

Po mišljenju mnogih uvaženih teologa, filozofa i humanista porazna je činjenica da je današnja duboka svetska kriza, koja već decenijama žestoko potresa našu planetu, proistekla iz narcisoidne opijenosti silnim materijalnim, naučnim i tehničko-tehnološkim napretkom u poslednja dva veka, kojeg, nažalost, nije ni izdaleka pratio odgovarajući napredak u neupitnoj poslušnosti večnom i nepromenljivom moralnom zakonu čije je izvorište sam Bog. Štaviše, došlo je do nezadržive masovne moralne erozije i destrukcije kojoj se, ni uz najbolju volju, ne nazire kraj.

Već gotovo dva veka je nadobudna pozitivistički orijentisana nauka, koja se vrlo brzo i dinamično razvijala zahvaljujući prvenstveno silnom napretku prirodnih nauka, nastojala svom silom uticati na religiju, potisnuti je kao nešto nazadno i sputavajuće te steći neupitno prvenstvo koje više niko neće moći da dovede u pitanje .

No, tragična nuklearna završnica Drugog svetskog rata bila je dovoljan razlog da se ta iluzija rasprsne poput mehura sapunice i da se napokon spozna da u prvi plan treba najhitnije doći i tamo zauvek ostati već gotovo sasvim potisnut uticaj religije i moralnog zakona na silno uznapredovanom nauku i zahuktali tehničko-tehnološki razvoj koji su se na nekim područjima gotovo posve oteli neizbežnoj etičkoj kontroli.

Naš hipertehnološki razvoj se, naime, po diktatu svetskih moćnika koji ga finansiraju, usmeravaju i kontrolišu isključivo prema svojim sebičnim interesima, nesmotreno udaljio od večnih i nepromenljivih moralnih načela i kročio je na veoma opasnu stazu koja, dugoročno gledano, i bez globalnog nuklearnog rata, vodi ka postepenom uništenju svekolikog života na Zemlji i, naposletku, možda čak ekološkom uništenju same Zemlje – jedinstvene planete koja predstavlja jedinstvenu riznicu flore i faune, ne samo u našem sunčevom sistemu već možda i u širem zvezdanom komšiluku.

Stoga je – upozoravaju sve glasnije mnogi zabrinuti filozofi, humanisti i teolozi – u današnjem (post) modernom svetu naglašenog militarističkog „humanizma“ i „tenkovske demokratije“, zahvaćenom silovitim vrtlozima sekularizacije, kao reakcije na pokušaje upornog nametanja različitih verskih jednoumlja od strane „državnih religija“, prioritetan moralni, a ne neetičan interesnoforsiran naučni i tehničko-tehnološki napredak kojeg iz pozadine posvuda bezobzirno nameću centri svetske moći koji funkcionišu i egzistiraju na posve nehumanoj predatorskoj grabežno-profitnoj paradigmi.

Čini se da u velikoj svetskoj areni dramatična neravnopravna maratonska trka između već dobrano posustale i malaksale moralnosti, danas već gotovo sasvim potisnute veoma zaraznom i pogubnom „situacijskom etikom“, koja se zasniva na krajnje opasnom stavu da zacrtani cilj opravdava upotrebu gotovo svakog sredstva, i zlokobno rastuće pretnje globalnog ekološkog i / ili ratnog nuklearnog uništenja ulazi u presudan poslednji krug.

U njemu, nažalost, još uvek nadmoćno vodi destruktivna „situacijska etika“ koja se, poput neke opake smrtonosne pandemije, nezadrživom brzinom avetinjski širi čitavim svetom, svuda slabi i razjeda moral, dovodi do zabrinjavajuće duhovne ispraznosti sve većeg broja ljudi i podstiče sve bezočnije i nehumanije ponašanje pojedinaca i moćnih interesnih grupa željnih lakog i brzog bogaćenja te bezobzirnog sticanja moći.

Jedna od bitnih funkcija odveć zahuktalog (post) modernog sveta, u kojem je u perfidno nametnutoj sveopštoj bezglavoj jurnjavi vreme postalo najkritičnijim resursom (živimo, naime, u vremenu u kojem više gotovo niko za ništa pametno nema vremena), jeste da zbog veštački podržavanog silovitog nagona za bezobzirnim sticanjem i gomilanjem materijalnih bogatstava i moći više gotovo i ne postoje uzvišene duhovne vrednosti koje bi se držalo neupitnim i opšteprihvaćenim. Štaviše, moderno društvo je već toliko duboko moralno degradiralo i otupelo da danas nije opšte prihvaćeno čak ni to da ništa nije opšte prihvaćeno!?

Sve veće isprazno materijalno obilje odveć rastrošne, obesne i narcisoidne zapadne civilizacije praćeno je, nažalost, sve većom duhovnom ispraznošću i okorelim materijalizmom gotovo posve dezorijentisane mase ljudi koji, živeći ili, bolje reći, životareći u nametnutoj turbokapitalističkoj kolotečini po primitivnom neoliberalnom obrascu „Radi, ćuti i troši!“, sve manje drže do tradicionalnih duhovnih vrednosti i skloni su ih olako odbaciti kao nešto zastarelo, sputavajuće i suvišno čega se treba što pre otarasiti želi li se prosperirati i načiniti karijeru.

Žalosno je da su toj opakoj bolesti, koju prenosi virus „situacione etike“, podlegle ne samo mase prosečno i natprosečno (ne) obrazovanih ljudi već i mnogi naučnici i stručnjaci kojima, čini se, uopšte ne smeta da za dobru platu zdušno rade na usavršavanju postojećih i razvoju novih tehnologija masovnog ubijanja ljudi. Je li i svet nauke – taj ponos i nadu čovečanstva – već pokosila zlokobna „situacijska etika“? Sudeći po armiji ljudi koja je danas u svetu angažovana na mnogim strogo poverljivim vojnim projektima može se slobodno reći da nažalost jeste!

„Dokle će biti tako?“, „Kada će napokon biti prekinut taj začarani pakleni krug duhovnog i moralnog rastakanja i srozavanja čovečanstva?“, „Dokle će nauka biti podjarmljena i prinuđena raditi na etički nedopustivim istraživanjima i projektima?“, „Dokle će još neznanje kontrolisati znanje, a nekultura kulturu? “ – Teška su i mučna pitanja na koja danas niko ne može odgovoriti.

No, jedno je sigurno – takvo porazno duhovno i moralno stanje koje je zavladalo svetom, nažalost, je velika i teško savladiva prepreka našem neizbežnom epohalnom iskoraku u multientitetnu kosmičku budućnost koja je nezamisliva bez primerene produhovljenosti, etičnosti i kulturno-religijske tolerancije.

Kao humanistički orijentisan nezavisni istraživač nadam se da će moralno posrnuli čovek napokon smoći snage za istinski moralni preporod te da će, uprkos svim iskušenjima i preprekama koje mu predstoje na mukotrpnom putu daljeg napretka, u dogledno vreme ostvariti plodnu budućnost samo ako će biti dovoljno kritičan prema svojoj burnoj i krivudavoj prošlosti ispunjenoj nebrojenim ratovima te biti odlučno okrenut prema kreiranju sutrašnjice na čvrstim, neprolaznim i nepatvorenim humanističkim načelima zasnovanim na večnom i nepromenljivom Božjem moralnom zakonu.

Drugim rečima rečeno, držim da će čovek imati dostojnu budućnost samo ako svojim promišljanjem, ponašanjem i delovanjem bude vizionarski odlučno i dosledno okrenut prema humanoj budućnosti. To je veoma zahtevna orijentacija radikalno usmerena prema istinski produhovljenom čoveku – Homospiriticusu. Ona neizostavno zahteva dugotrajan i naporan uspon uzanom strmom stazom na sledeći viši stepen čovekova bivstva i njoj nema alternative.

Ivan Šimatović

Share this post: