Asteci – život i verovanja

Verovali su da je smak sveta neizbežan i to verovanje im je određivalo život. Da bi umilostivili bogove, prinosili su ljudske žrtve; ponekad čak desetine hiljada zarobljenika ubijano je u jednoj noći!

Nakon svečanog jela, doteruju mladu devojku: ruke i noge ukrašene crvenim perjem, žuto ofarbano lice … Zatim je u jednoj maloj svečanoj povorci sprovodi poslanstvo porodice mladoženje. Odvode je u njen novi dom. Svadba se okončava tako da se krajičak mladoženjinog mantila zašiva za košulju mlade. Kad im se napokon dodaju sveži kukuruzi, započinje svadbeno veselje. Svi su razdragani i opušteni. Ples će trajati duboko u noć, a mladenci će se povući tek kad ode i poslednja zvanica.

Ali, u životu ovog naroda postoje i drugačije svečanosti. Zamislite ovakvu scenu: čuvari vuku ratnog zarobljenika na kameni žrtveni oltar. Tamo ga čeka vrhovni sveštenik, koji mu jednim potezom otvara grudi. Dok krv lipti, sveštenik stavlja ruke u otvoreno telo i vadi živo srce. Zatim, ne krijući ritualni zanos, obema rukama podiže srce koje još kuca prema nebu kako bi umilostivio strašnog boga Huitzilopochtla. Hoće li ga umilostiviti?

Zla kob Tenochtitlan

Samo o malom broju kultura pretkolumbovske Amerike znamo toliko puno kao o kulturi Asteka. Oružje, alati, kućne mašine i dokumenti u njihovim slikovnim rukopisima sačuvani su u velikoj meri. Od brojnih izveštaja španskih osvajača, misionar Bernandina de Sahagun (oko 1500-1590), uspeo je o ovom kontroverznom narodu da napravi zanimljivu enciklopediju od 12 tomova.

Centar kulture Asteka bio je u glavnom gradu Tenochtitlan, na čijim ostacima danas leži Meksiko Siti. Usred jezera Takcoco ležao je grad kojem se moglo prići samo pomoću nasipa. Bio je jedinstvena arhitektonska celina nesvakidašnje lepote. Između mnogobrojnih kanala uzdizali su se veličanstveni hramovi prepuni piramidolikih dragocenosti i zlatnih ukrasa. To je bila – pokazaće se – zla kob Tenochtitlan!
Ime Asteka potiče od njihove domovine Astlan, što znači – Bela zemlja. O njoj ne znamo mnogo, izuzev da se prostirala negde u pustinjskim predelima severnog Meksika. Još uvek je nejasno šta je prethodilo astečkom pohodu na jug u 12. veku, na teritoriju na kojoj su živeli pripadnici Tolteka, naroda koji je nasledio kulturu Olmeka. Prethodnici Olmeka su na ovim područjima živeli u periodu od 300. godine p.n.e. do 600. godine nove ere, ostavivši iza sebe mnogobrojna svedočanstva o visoko razvijenim civilizacijskim dometima: ogromne kamene glave od bazalta i impozantne figure od minerala.

Rat za teritorije

Tolteci, zajedničko ime za razna Nahua-indijanska plemena, provalili su u ovo područje u 10. veku i sto godina kasnije gospodarili područjem koje se protezalo sve do granica visoke civilizacije Maja. Tolteci su bili čudan narod. Oni se nisu isticali samo svojim građevinskim dometima i umetničkim kreacijama, nego i posebnim okrutnostima: pri kraju svoje vladavine počeli su svakodnevno da prinose ljudske žrtve svojim bogovima. Taj krvavi ritual od njih su, po svoj prilici, preuzeli Asteci.

Rat za teritorije trajao je po svoj prilici dugo, ali su ga Asteci na kraju dobili. Od 1325. zaposeli su i utvrđeno ostrvo u jezeru Tekscoco, potčinivši sva plemena koja su živela u tom području. Čak im je 40 provincija plaćalo porez.

Asteci su verovali u mnoštvo bogova, a njihovog glavnog Boga-Kuetzalcoalta – slavili su i Tolteci. Prema predanju, dobri bog Kuetzalcoatl je bio bele puti i imao je bradom obraslo lice. Bio je prognan iz svoje domovine i na splavu je stigao s Atlantika. Asteci su verovali da će im se Kuetzalcoatl vratiti jednoga dana. Prema astečkom kalendaru, koji se zasnivao na vremenskim ciklusima od 52 godine, povratak Kuetzalcoatla se očekivao u prvoj godini Epohe trska. I baš u toj godini, kakve li nesreće, umesto dobrog boga Kuetzalcoatla, pojavio se španski osvajač Hernando Kortez (1519.) sa svojim okrutnim konkvistadorima.

Stalni ratovi i osvajanja, te duboko verovanje da svake 52 godine dolazi do propasti sveta, oblikovali su pogled na život pripadnicima naroda Asteka. Prema njihovom računanju vremena živeli su u petoj svetskoj epohi. Četiri prethodne uništene su od strašnih iskušenja i katastrofa: od jaguara, vetrova, vatre i potopa. Da će doći kraj petom dobu znali su, i tako su se osećali – kao „mrtvac na odmoru“.

Naravno, nisu samo njihova verovanja ključ razumevanja njihove rezignacije prema kasnijim osvajačima, nego takođe i njihova tajanstvena i okrutna opsesija: prinošenje ljudskih žrtava. Sledimo li narodne predaje, videćemo da su se žrtveni obredi odvijali po stravičnom scenariju, a vremenom su poprimili neverovatne razmere. Na glavnoj religioznoj svečanosti znalo se žrtvovati čak i do 70.000 ljudi, najčešće ratnih zarobljenika!

Nesrećnici su se u dugim redovima morali penjati stepenicama do visoke platforme, gde su ih sveštenici ubijali na kamenom oltaru. Dželati su svoj krvavi posao obavljali brzo i po propisanom ritualu, jer sveža krv i srce koje još kuca imali su kod Asteka mitsko značenje. Oboje su značili nešto uzvišeno, nešto najbolje što čovek za života može da pruži – „plemenita draguljska vodica“ i „plemeniti kamen“. Žrtve su trebale da umilostive Huitzilopochtlia, Boga rata i Boga nedelje, koji je brinuo da Sunce svako jutro svane i da vremenski ciklusi života ne okončaju kataklizmom. U to ime, tokom vremena, ubijeno je na stotine hiljada nevinih ljudi.

„Ratovi ruža“

Čvrsto verujući u konačnu propast, Asteci su puštanjem krvi pokušavali da odlože zlu sudbinu. Pošto je apokalipsa po njihovom uverenju bila neizbežna, trudili su se da božija žeđ za krvlju bude primereno utoljena.

„Zar ne dajemo sve naše najbolje? …“, uzvikivali su sveštenici podižući ka nebu isčupana ljudska srca.

Posebno darežljivi su bili u žrtvovanju ratnih zarobljenika. Pošto su uspešno prebrodili dva vremenska ciklusa od po 52 godine, bili su iskreno uvereni da je prolivanje krvi i prinošenje ljudskih žrtava potpuno opravdano. Očigledno, bogovi su se bili zadovoljni, a krv i isčupana ljudska srca učinili su svoje. S vremenom, kako je sve teže bilo doći do žrtava, Asteci su se morali na razne načine dovijati da bi obezbedili „žrtveni materijal“. Uveli su „ratove ruža“, ritualizovane vojne pohode u obliku ratnih igara, pri kojim su susedna plemena prisiljavana, kao svojevrsni danak u krvi, svake godine da obezbeđuju na hiljade žrtava.

Asteci su živeli u društvu strogo podeljenom u klase, s kraljem i plemstvom na vrhu, s običnim narodom u sredini i robovima na dnu. Običnim građanima bilo je zabranjeno da nose pamučnu odeću i duge mantile, osim da bi sakrili povrede na nogama. Poseban status, pored plemstva, imali su trgovci i ratnici: trgovci, zato što su nabavljali krzno, dragulje i životne namirnice, a vojnici, zato što su obezbeđivali vlast i za obrede žrtvovanja nabavljali ratne zarobljenike!

Svakodnevni život

Dečaci su od malena vaspitavani kao ratnici. Kad bi doveli svog prvog zarobljenika, dozvoljavano im je da nose dugu kosu – znak dostojanstva i uvažavanja. No, ako duži period nisu uspevali da ulove novu žrtvu, njihov bi ugled opadao i pretilo im je isključenje iz staleža ratnika, a postojala je i mogućnost da i sami postanu žrtve na obrednom žrtveniku!

Pored ratnika, sveštenika i učenjaka, izvestan ugled su uživali i umetnici. Specijalizovani trgovci prodavali su raznobojni pernati nakit. Posebno je na ceni bilo živopisno perje Kuetzal-ptice i papagaja. Jednako šarene bile su i ulice i kanali Tenochtitlan. Trgovci su nudili svoju robu, lekari su lečili svoje pacijente, a seljaci su prodavali voće i povrće … Samo su ratnici, daleko od gradova, u okolnim džunglama, vrebali svoje zlohude žrtve!

Bračni život je bio strogo definisan. Ako jedan od partnera ne bi izvršavao svoje obaveze, razvod je bio dozvoljen, a svojevoljno brakolomstvo je kažnjavano smrću. Muškarcima je bilo dozvoljeno da se samo jedanput žene, ali su u svojim domovima mogli imati više žena s kojima bi delili bračnu postelju. Deca iz takvih zajednica nisu bila manje vredna.

„Pijanice“ su isto kao i preljubnici bili omalovažavani. Ko bi pijan na ulici podsticao pobunu, strogo je kažnjavan. Obično ga je sledila smrtna kazna na žrtveniku. Jedino su najstariji uživali u određenim privilegijama: smeli su da piju koliko su želeli. Osim toga, bilo im je dozvoljeno da uživaju i u opojnom soku spravljenom od agave, a on ih je činio vedrim i raspoloženim. Bio je to dobar način da se zaborave svakidašnje muke i pretnja strašnog boga Kuetzalcoatla, koji će, po legendi, jednog dana doneti definitivnu propast.