Bep-Kororoti – Nebeski Učitelj Kajapo Indijanaca

Brojne etničke skupine Indijanaca koje žive u nepreglednim i teško prohodnim tropskim prašumama Južne Amerike su autohtoni plemenski narodi koji tradicionalno žive od lova, ribolova, skupljanja plodova i uzgoja povrća.

Oni pretežno žive u malim društvenim zajednicama seoskog tipa od kojih svaka ima sopstvene predaje i verovanja.

U tim malenim autohtonim kulturama južnoameričkih Indijanaca nema bogova i junaka koji bi bili zajednički svim etničkim grupama tog prostranog područja. Na tom prostoru, kojeg je tokom 20. veka gotovo sasvim pregazila bezobzirna noga zapadne civilizacije, zabeleženi su brojni mitološki sistemi i verovanja u kojima često ljudi poprimaju lik životinja, a životinje lik ljudi. Valja istaći da su za južnoameričke Indijance njihova mitologija i prošlost jedno te isto. Oni ih naprosto ne razlikuju.

Među te etničke grupe pripadaju i Kajapo Indijanci koji danas žive u srcu brazilske prašume, na području oko reke Rio Fresko u južnom delu savezne brazilske države Para. Oni, sasvim odvojeni od civilizacije, već milenijumima žive ustaljenim plemenskim načinom života bez značajnih promena. S njima je prvi put uspostavljen kontakt tek 1952. godine. Zanimljivo je da su prvi istraživači koji su s njima razgovarali vrlo brzo otkrili da oni u svojoj plemenskoj predaji i ritualu sa neobičnom ljubavlju poštuju i slave nezaboravnog beloputog „nebeskog učitelja“ Bep-Kororotija.

Dr Žoao Ameriko Peret, eminentni brazilski istraživač indijanske kulture, prvi je zabeležio na portugalskom jeziku drevnu predaju Kajapo Indijanaca o stvaranju sveta i neobičnom „nebeskom učitelju“ Bep-Kororotiju. Tu mu je legendu davne 1952. godine, dok je boravio u njihovom selu duboko u prašumi, ponosno ispričao stari plemenski savetnik Kuben-Krau-Kein, koga su njegovi saplemenici nazivali Gvaj-Baba, što u prevodu znači mudrac. Slobodan prevod Peret zapisa predaje o Bep-Kororotiju je veoma zanimljiv u više karakterističnih tehnogenih detalja jasno prepoznatljivih tek ljudima našeg vremena. Stoga ga u nastavku donosimo u slobodnom prevodu.

„Naš je narod nekada živeo u dalekoj savani, daleko od ovog kraja, odakle se mogao videti gorski lanac Pukat-Ti čiji su vrhovi bili okruženi maglom neizvesnosti. Ta neizvesnost nije ni do danas prevladana. Sunce, umorno od svoje daleke dnevne šetnje, leglo je na zelenu ledinu iza šumarka, a Mem-Baba, izumitelj svih stvari, pokrio je nebo svojim ogrtačem ispunjenim visećim zvezdama. Kad neka zvezda sa njega padne večni stražar Memi-Kenita pređe nebo i vrati je na pravo mesto.

Jednog je dana, sišavši iz dalekog gorja Pukat-Tia, u selo prvi put došao Bep-Kororoti. Imao je na sebi ‘bo’ (neobično blještavo odelo), ​​koji ga je pokrivao od glave do pete. U ruci je nosio ‘kop’ („gromovito oružje“, neka vrsta puške). Svi iz sela, prestrašivši se njegovog neobičnog izgleda, pobegoše u šikaru. Muškarci nastojahu zaštititi žene i decu, a nekoliko ih je pokušalo zaustaviti neobičnog došljaka, ali je njihovo oružje bilo preslabo. Svaki put kad bi njime dodirnuli neobičan Bep-Kororotijev ‘bo’ popadali bi na tlo kao gromom ošinuti (verovatno zbog električnog udara).

Neustrašivi ratnik koji je stigao s neba (iz svemira) morao se smejati krhkosti onih koji su mu se pokušali suprotstaviti. Da bi im dokazao svoju moć podigao bi ‘kop’, uperio bi ga u drvo ili kamen i uništio bi ih. Svi su verovali da im Bep-Kororoti na taj način želi da pokaže da nije došao da bi s njima ratovao. To napeto stanje je dugo potrajalo. Vladala je velika zbrka. Najhrabriji plemenski ratnici i dalje pokušavaju da pruže otpor, ali i oni su se napokon morali pomiriti s njegovom prisutnošću jer on nije vređao njih niti bilo koga drugog u selu. Njegova su lepota, sjajna bela koža, nežnost i ljubav prema svima postepeno sve očarali i privukli ih k njemu. Svi stekoše utisak sigurnosti te se ubrzo s njim sprijateljiše.

Bep-Kororotiju se sviđalo da rukuje našim oružjem i da od naših ratnika uči kako bi mogao postati dobar lovac. Napokon je rukovao našim oružjem veštije negoli najspretniji članovi plemena i postao je odvažniji od najodvažnijih ratnika iz sela. Uskoro je Bep-Kororoti bio prihvaćen u pleme kao ratnik, a zatim ga je jedna mlada devojka izabrala za muža i udala se za njega. Rodiše im se sinovi i ćerka koju prozvaše Nio-Pout.

Bep-Kororoti je bio pametniji od sviju pa je stoga počeo podučavati ostale nepoznatim stvarima. Naveo je ljude da sagrade ‘ng-obi’, kuću za muškarce kakvu danas imaju sva naša sela. U njoj su iskusni muškarci pričali mladićima o svojim pustolovinama, te su ih tako učili kako se moraju ponašati u opasnosti i kako moraju misliti. Ta je kuća zapravo bila škola, a Bep-Kororoti je bio učitelj.

U ‘ng-obiju’ su se radili ručni radovi i poboljšavalo se naše oružje. Sve to možemo zahvaliti velikom ratniku Bep-Kororotiju koji je došao iz svemira. On je utemeljio ‘veliku sobu’ (seosko veće) u kojem smo raspravljali o brigama i nevoljama svog plemena. Tako se ostvariše bolji odnosi u selu, što je svima olakšalo rad i život. Često bi se mladići znali opirati odlasku u ‘ng-obi’. Tada bi Bep-Kororoti obukao svoj ‘bo’ i potražio bi učenike. Oni mu se tada više nisu mogli odupreti, pa bi se brzo vratili u ‘ng-obi’ jer su jedino tamo bili sigurni.

Kad je lov bio težak Bep-Kororoti bi uzeo svoj ‘kop’ i njime je ubijao životinje ne povredivši ih. Prema plemenskom običaju lovcu koji je ubio životinju pripadao bi najbolji komad plena, ali Bep-Kororoti, koji nije jeo seosku hranu, uzimao bi samo onoliko koliko mu je trebalo da prehrani porodicu. Njegovi se prijatelji s tim nisu slagali, ali on nije menjao svoj stav.

Tokom godina prilično se promenilo njegovo ponašanje. Više se nije toliko družio s ostalima, najradije bi bio sam u svojoj kolibi. Kad bi napustio kolibu uvek bi išao na brda Pukat-Tia odakle je nekad stigao. Jednog je dana poslušao volju svog duha, kojoj više nije mogao odoleti, i napustio je selo. Okupio je svoju porodicu, osim kćeri Nio-Pout koja je nakon udaje živela negde drugde, i krenuo je sa ženom i sinovima u brda Pukat-Tia.

Prolazili su dani, a Bep-Kororotija nije nigde bilo. Jednog se dana iznenada pojavio u selu i počeo je ispuštati strašne ratničke poklike. Svi pomisliše da je poludeo i htedoše ga smiriti. Kad su mu se muškarci približili došlo je do strašne borbe u kojoj razjareni Bep-Kororoti nije upotrebio svoje moćno oružje. Telo mu je snažno drhtalo i ko bi ga dodirnuo srušio bi se smesta na tlo kao mrtav. Ratnici su tako jedan za drugim padali na tlo kao mrtvi.

Ta je borba trajala danima, jer su se popadali ratnici za izvesno vreme mogli dići. Oni bi ponovo pokušavali savladati pomahnitalog Bep-Kororotija koji je pod svaku cenu želeo da napusti selo. Sledili su ga do dalekih gorskih vrhunaca Pukat-Tia. Tu se dogodilo nešto vrlo stravično pred čime su svi ratnici naprosto zanemeli. Bep-Kororoti povlačio se natraške sve do podnožja Pukat-Tia i pri tome je svojim ‘kopom’ nemilosrdno uništavao sve što mu se našlo u blizini. Pre nego što je stigao do vrhunca gorskog lanca sve se drveće i grmlje pogođeno ‘kopom’ odjednom pretvorilo u prah.

Tada se s vrha brda iznenada prolomio silan prasak od kojeg se snažno potresao čitav kraj, a Bep-Kororoti je nestao u vazduhu okružen plamenim oblacima, dimom i grmljavinom. Taj je strašan događaj uzdrmao svu zemlju, iščupao je iz tla grmlje s korenjem i uništio divlje plodove. Nestalo je i nekoliko divljači koja je izginula ili je strahovito uplašena pobegla daleko iz našeg kraja pa je pleme uskoro počelo gladovati.

Nio-Pout, kći nebeskog ratnika Bep-Kororotija, koja se pre udala za jednog ratnika i rodila mu sina, kazala je svome mužu da zna gde bi se mogla naći hrana za celo selo. Pozvala ga je da je sledi u daleka brda Pukat-Tia. Na njeno nagovaranje njen muž, još uvek prestrašen neobičnim događajem koji se tamo zbio, prikupio je dovoljno hrabrosti te je pošao s njom i sinom u područje Pukat-Tia.

Onde Nio-Pout u brdovitom kraju zvanom Mem-Baba-Kent-Kre potraži neko neobično čarobno stablo i, držeći sina u krilu, sedne na njegove grane. Tada zamoli muža da savija grane sve dok njihovi vrhovi ne dotaknu tlo. U trenutku kada su grane čarobnog stabla dodirnule tlo nastade snažna eksplozija, a Nio-Pout, zajedno sa stablom, nestade uz zaglušnu grmljavinu u oblacima obavijena dimom, prašinom i munjama (verovatno raketna letelica).

Muž ju je tamo čekao nekoliko dana i već je klonuo te umirao od gladi i žeđi, kad je odjednom začuo silan prasak i opazio da neobično stablo opet stoji na starom mestu. Njegovo iznenađenje beše veliko, jer mu je žena ponovo bila ovde, a sa njom i njen otac, Bep-Kororoti. Doneli su velike korpe pune raznovrsne hrane kakvu on nikad pre nije video niti poznavao. Nakon nekog vremena Bep-Kororoti je opet seo na čarobno stablo i naredio da se grane saviju do tla. Usledila je snažna eksplozija nakon koje je neobično stablo opet nestalo u vazduhu.

Nakon toga se Nio-Pout s mužem vratila u selo i obznanila je Bep-Kororotijevu zapovest da se svi odmah presele i podignu svoja sela pred Mem-Baba-Kent-Kreom – kraju u kojem će dobijati hranu. Nio-Pout je takođe kazala svojim suplemenicima da seme voća, povrća i žbunja moraju sačuvati do kišnog perioda kako bi se tada moglo ponovo staviti u zemlju i doneti novi urod. Tako je kod nas nastalo poljoprivreda.

Naš se narod zatim preselio do podnožja Pukat-Tia i onde je dalje živeo u miru. U našim selima kolibe su doskora postajale sve brojnije, te su se s bregova mogle videti sve do obzorja. „U spomen na dobrohotnog beloputog“ nebeskog učitelja „Bep-Kororotija pripadnici plemena Kajapo Indijanaca svake godine priređuju veliku plemensku svečanost. Ona se, u znak sećanja na njegov dolazak i edukativno-vaspitno delovanje među njihovim precima, od pamtiveka održava na istovetan način kao poseban ritual. Tom se prilikom jedan od pripadnika plemena Kajapoa obuče od glave do pete u brižljivo izrađenu slamnatu odeću dizajniranu prema Bep-Kororotijevu „bou“. Tokom tog rituala plesač lagano pleše malenim koracima lupkajući nogom o nogu, dok ga ostali pripadnici plemena prate plesom noseći u ruci njegovu sliku.

Ta neobična ritualna slamnata odeća Kajapo Indijanaca svojim izgledom napadno liči na danas svima dobro poznato svemirsko odelo (skafander). Ritualni ples laganim malim koracima, kojeg izvodi pripadnik plemena odeven u slamnati „bo“, veoma je nalik nezgrapnu skakutavu hodu prvih astronauta NASA-ine misije Apolo na Mesecu.

Valja naglasiti da je fotografije koje prikazuju pripadnika plemena Kajapoa u tradicionalnoj ritualnoj slamnatoj odeći prvi snimio dr JA Peret još davne 1952. godine – dakle gotovo desetak godina pre nego što su u svemir poleteli prvi sovjetski i američki kosmonauti odeveni u danas svima dobro znana svemirska odela. Očito je da ne postoji čak niti teoretska mogućnost da bi od moderne civilizacije sve do 1952. godine sasvim izolovani Kajapoe mogli bilo gde videti savremeno svemirsko odelo (skafander) koje je tadašnjem civilizovanom svetu bilo poznato samo iz SF-filmova i stripova.

Zaista je teško poverovati da tolika sličnost u odeći i pokretima praistorijskog „nebeskog učitelja“ Bep-Kororotija iz dubina amazonske prašume sa savremenim astronautom može biti samo plod pukog slučaja. Nisu li ta drevna predaja i ritual jedan od dokaza koju nedvosmisleno upućuje na osnovanost hipoteze o paleokontaktima. Konačan sud o tome sa zadovoljstvom prepuštamo vama, poštovani čitaoci.

Izvod iz knjige  „Homo X – Tragom čoveka i pradrevnih kultura“

Share this post: