Čovek budućnosti će se lečiti snagom vlastitog uma

Mnogi futuristi i naučnici predviđaju jezivu sudbinu našoj planeti. Topljenje ledenih bregova veličine SAD-a već je izazvalo udare suše, vrućine, cunamije, a zagađenja su dovela do udesetostručenja malignih bolesti koje sada pred sobom ruše sve, ne pitajući za godine žrtava.

Javljaju se nove bizarne boleštine, poput otpornih bakterija MRSA koje mogu izjesti celu unutrašnjost čoveka a da im antibiotici ne mogu ništa! Pobuna Prirode je počela. Od gladi dnevno u svetu umire oko 10.000 dece, a već je 75 odsto stanovništva zapadne Ugande inficirano AIDS-om. Na korak smo do sumraka civilizacije i nuklearnog holokausta. Mržnja, pohlepa, zavist, zloba, nasilje i droga su u silovitom naletu.

Moralni autoriteti padaju, taština ždere samu jezgro ljudskosti. Ipak, duboko u nama spavaju naši gospodari – geni. I razmišljaju generacijama unapred šta promeniti da bi vrstu spasili Armagedona. Ili će izgraditi telo i um čoveka koji će se opametiti i znati odupreti opštem pomoru ili onakvog koji će biti u stanju – krenuti u Svemir. Moći retkih pojedinaca daju naslutiti kuda bi stvari mogle krenuti, a na to upozoravaju manje poznati drevni spisi od kojih sam neke imao prilike i sam videti.

Vitamin za dušu

O moćima jogija, „juju“, šamana, mistika i drugih likova s druge strane naučnog materijalizma raspredaju se mnoge legende, od kojih su neke očiti proizvodi onog što Englezi zovu wishfull thinking (vidimo ono čega zapravo nema, op.a.), ali ima i onih koje su demonstrirane pred većom grupom ljudi u, za to vreme, kontrolisanim uslovima. U Indiji malo ko sumnja da je izvesni jogi Rao zaista pred gomilom ljudi popio 100 grama sumporne kiseline a da nije pokazao nikakve znake bola, mučnine ili nečeg što bi odavalo da je ova smrtonosna količina kiseline delovala na njega.

Još je dokumentisaniji primer legendarnog Neem Karoli Babe koji je kasnih šezdesetih počeo da ugošćuje hipije koji nisu znali dolaze li u Indiju radi hašiša ili duhovnih učenja. Najčešće je to bila mešavina koja je u pravilu završavala porazno. Među onima koji su se našli kod velikog jogija bio je i harvardski univerzitetski profesor dr Ričard Alpert, jedan od očeva psihodeličnog pokreta i osoba koja je uvek uz sebe imala značajnu količinu LSD-a, „vitamina za dušu“, kako je on to lepo voleo reći. Jogi, koji je bio zamotan samo u obično ćebe, ležao je na stepenicama svog ashrama i pitao Alperta daje li mu droga neke moći.

Nadobudni se Alpert nadmoćno nasmešio i pokazao golemu količinu LSD-a od 100 miligrama. Uzmemo li u obzir da je standardna doza oko 650 mikrograma, ispada da 100 miligrama u najboljem slučaju vodi u ludnicu za sva vremena. Ako to uopšte konzument može preživeti. Jogi je bez razmišljanja progutao celu količinu. Okupljeni su skamenjeni čekali satima da se nešto dogodi, ali do kasno u noć jogi nije pokazivao nikakve znake mentalnog poremećaja. Bilo je jasno da megadoza LSD-a uopšte nije na njega delovala. Fenomen do tada nepoznat javnosti.

Otrovi ne deluju

I poznati ruski kontroverzni monah Raspućin, kojem su pripisivane silne moći, posebno zato što je znao da zaustavi krvarenje carevića Alekseja koji je bolovao od najtežeg oblika hemofilije, dočekao je, blago rečeno, neverovatan kraj. Prvo je 1914. godine u Sibiru jedva preživeo atentat nožem jedne prostitutke i nakon toga često uzimao opijum zbog bolova u abdomenu. Godine 1916. princ Feliks Jusupov i vojvoda Dmitrij Pavlovič su ga namamili u prinčev dvorac gde je pojeo kolač i vino u kojem se nalazio cijanid, u pet puta većoj dozi od smrtonosne.

Kako nije pokazivao nikakve znake trovanja, upotrebljen je konvencionalniji metod bodenja sabljom i upucavanja pištoljem. Iako se ne nalazi na standardnoj listi siddhija (natprirodne moći opisane u jogi, op.a.), upućeni tvrde da postoji sposobnost gutanja otrova bez posledica, a tumači se veštinom menjanja strukture molekula otrova umom, čime isti u organizmu postaje sasvim bezopasna supstanca! Veoma je malo onih koji su svesni potencijala tog drevnog znanja.

Samoozdravljenje

Teoretski gledano, ljudi u budućnosti bi mogli, savladaju li tu neobičnu veštinu, da menjaju metabolizam u svom telu i tako se sami ozdravljaju od praktično svih bolesti. Nešto je slično predviđeno u prastarim spisima Veda. Ima li naznaka u modernoj nauci da bi se nešto takvo zaista moglo dogoditi u dalekoj budućnosti? Odgovor je: da! Još je 1984. godine jedna naučna studija dr Jeannie Achtenberg nagrađena kao najmaštovitija. Bavila se uticajem svesti na imunosistem. Svi su od ranije znali da stres negativno deluje na odbrambene moći tela, ali su ta prva istraživanja uvela pojam psihoneuroimunologija. Otkriveno je da moždane izlučevine „pašu“ na receptore u imunološkom sistemu i time je dokazan direktan saobraćaj između mozga i limfocita. Dakle, psihom je moguće delovati na telesne funkcije čak i na nivou molekula.

Na zanimljiv način u novije vreme to verovanje potkrepljuje i dr Bruce Lipton u više svojih dela. Na primer, u svojoj knjizi „Biologija vere“ kaže: „Biološko ponašanje može kontrolisati nevidljive sile, uključujući misao, isto kao što može biti kontrolisano fizičkim molekulima poput penicilina, činjenica koja predstavlja naučnu bazu za energetsku medicinu, bez lekova.“

Javile su se i neke smelije kalkulacije o tome kako postoji sličnost u strukturi gena i lingvistike ili da je moguće govoriti genima. Iako teza dolazi iz naučnih krugova još za nju nema čvrstih dokaza. Dr Karl Simonton je još ranih sedamdesetih na pacijentima koji su imali karcinom na vidljivom mestu dokazao da vizualiziranjem istih kao manjih doista dolazi do njihovog bar delimičnog povlačenja.

Unutrašnja alkemija

Za mene je bio posebno impresivan susret s dr Teruo Hiroseom, slavnim njujorškim kardiokirurgom japanskog porekla. On mi je poverio da ga još uvek muči jedna čudna koincidencija: od svih grupa kojima je operisao srce, bez obzira na prognoze, najbolje su se oporavljali Jehovini Svedoci.

Praktično se ne seća da je ijedan umro nakon zahvata, iako su svi odbijali da prime tuđu krv. Ponekad je nivo hemoglobina u njihovoj krvi padao tako nisko da je „nemoguće shvatiti kako su uopšte bili pri svesti.“ Kada smo razgovarali malo duže, složio se da nema drugog tumačenja nego da je „njihova vera odnosno svest delovala na hemiju tela tako da je stvorio dovoljne količine hemoglobina kako bi preživeli“.

Ova „unutrašnja alhemija“ je uto zanimljivija jer baš Jehovine Svedoke spominje Erich Fromm kao one koji su „na neobjašnjiv način uspešno preživljavali koncentracione logore u Drugom svetskom ratu, pa i onda kada su se pod pretnjom smrti odbijali odreći svoje vere“. Do toga da čovek zaista uzmogne svojom svešću da uspostavi kontrolu nad telesnim funkcijama u teoriji je samo jedan korak. A ta će teorija možda postati praksa mnogo pre nogo što možemo i zamisliti.

Iako nepoznat u širem krugu ljudi, važnu ulogu u ovom razmišljanju igra Holanđanin Mirin Dajo, čovek kojeg ste mogli probosti mačem kroz celo telo a da nije osetio nikakav bol. Štaviše, to na njegov organizam nije izazvalo nikakve posledice mada rendgenski snimci jasno pokazuju da gvozdena oštrica prolazi kroz unutrašnje organe čoveka koji je tu moć demonstrirao u Cirihu na jednoj klinici gde su ga čak terali da se, nakon probadanja, popne sprat više kako bi ga mogli snimiti rendgenom. Iza toga je tako proboden trčao ulicama i parkovima.

Ponovio je ovu egzibiciju petstotinjak puta, a tada umro zbog nejasnih komplikacija izazvanih nekakvom infekcijom. Kako se radilo o 1949. godini, nikome nije palo na pamet da uzme tkivo čoveka čiji su se unutrašnji organi mogli ovako čudesno oporaviti od teških trauma. Možda bi Dajovo telo predstavljalo još jedan prozor više u budućnost čoveka i neke njegove sposobnosti munjevite regeneracije tkiva različitih organa. Potpuno je nemoguće zamisliti dugoročne posledice jedne takve moći!

Proboden sabljom

Zanimljivo je da je gost Hrvatske, 105 godina stari Maharishi ​​Svami Dev Murti u mlađim godinama takođe demonstrirao da može biti proboden sabljom nakon čega rana na njegovom telu nestaje trenutno. Uz to su ga i gazili 20 tona teškim valjkom, mogao je podignuti kosu pod pravim uglom, a i prepešačio je od Azije do Evrope. Rishiji su pre mnogo hiljada godina ostavili nasleđe: zvuk za svaki i najmanji delić ljudskog organizma, zvuk koje je sam taj delić, zvuk koji ga može obnavljati do u nedogled.

Zvuk koji će u dalekoj budućnosti odneti svaku bolest i bol. Onda kada će Čovek staviti pod kontrolu ono šta u njemu vredi najviše, šta je najmoćnije – svest. Uključimo li u priču moći Hira Ratan Maneka, Umasankara Suniogija i Prahlada Janija, 68-godišnjeg indijskog sveca, te nekoliko njihovih zapadnih sledbenika, cela stvar poprima konture kuda bi još mogla voditi evolucija ljudske svesti.

Naime, Manek je već vremešni mehanički inženjer, Jain po veri, s kojim sam u kontakt došao pre nekoliko godina. Ono što ga razlikuje od drugih ljudi jeste da već godinama – ne jede! Dapače, proveo sam dosta vremena u intenzivnom kontaktu s njim, ali i ispitao sve urbane mitove koji ga okružuju. Kako se pronosio glas da ga je testirala i sama NASA, zapitao sam portparolku te institucije jesu li joj poznati eksperimenti provedeni na Maneku. Odgovorila je odrečno.

Maneka prati legenda da samo pije vodu i ponekad čaj još od 1995. godine, a objasnio mi je da je svoju praksu progresivno sve dužeg gledanja u Sunce pronašao u retkom jainističkom spisu „Nethropanishad“. Upravo tom gledanju u Sunce, na kraju 44 minuta, pojašnjava svoju moć kompletnog obuzdavanja gladi bez ikakvih posledica. Utvrdio je da je 12 godina to radilo jainističko božanstvo Mahavir. Posebno su kontroverzne naučne studije vezane uz Hira Ratan Maneka. Totalno je gladovao tri puta. Prvi puta 211 dana pod nadzorom dr č.k. Ramačandran.

Drugi put čak 411 dana, pod nadzorom medicinskog tima od 21 člana iz jedne bolnice u Ahmedabadu, i to pod kontrolom dvaju zvučnih imena indijske medicine: dr Sudhir Shah i dr KK Shaha, predsednika Medicinske udruženja Indije. Navodno je dr Sudhir Shah dobio nagradu za svoju studiju vezanu uz ovaj neverovatan fenomen! Amerikanci istražuju navodno 130-dnevno Manekovo gladovanje na filadelfijskom Univerzitetu Thomas Jefferson i obližnjem Pensilvanijskom Univerzitetu. Sve su vodili dr Andrev Nevberg i dr Džordž Bernard. No, sve je ostalo na neočekivanom negiranju dr Nevberga da je obavljao ovakva istraživanja.

Živeo bez vode

Još je jaču zbunjenost izazvao neobičan lik, često napadan od udruženja indijskih skeptika. Ime mu je Prahlad Jani, starac je dobrano prešao sedamdesetu i ceo je život posvetio molitvama indijskim božanstvima. Kako ga celog života bije glas da nikad ništa ne jede, a može provesti znatno vreme i bez vode, to je privuklo već spomenutog dr Sudhir Shah koji je obavio desetodnevni eksperiment sa starim fakirom i – objavio ga u stručnoj literaturi.

Spoznaja do koje je došao Shah doista je senzacionalna. Janiju su svakog dana davali samo 100 mililitara vode da ispere usta i ispljune je, nakon čega je tačno izmereno da se stvarno radi o toj količini. Nije bilo nikakvog načina da u izolovanoj atmosferi dođe i do nekoliko kapi vode. Nije izbacivao fekalije i urin celih deset dana a pritom nije pokazivao nikakve posledice. Kada su istraživači pročuli što se događa u mokraćnoj bešici fakira, shvatili su da urin tamo nastaje, ali se natrag kroz zidove bešike apsorbuje u telo! Do danas niko nije opovrgnuo moći starog jogija.

Za šta nas sprema evolucija ako je već barem jednom genetska igra pokazala da je moguće rođenje ljudskog organizma koji može menjati strukture hemikalija u telu voljom, mislima uticati na imunosistem, gotovo trenutno regenerisati oštećeno tkivo na organima i reciklirati mesecima, možda godinama istu količinu vode u telu.

Drago Plečko

Share this post: