Da li postoje vile?

Vile se u različitim kulturama različito doživljavaju. U jednima se smatraju dobrodušnima, dok se u drugim govori o opakim stvorenjima koja vole podvaljivati ljudima.

U svom prirodnom stanju, vile su zapravo čista energija. Vile uzimaju oblik prema svom karakteru ili području na kojem borave. Vilinska krila načinjena su od svetlosti, osećanja i energije. Vilinske oči ogledala su njihove duše. Ponekad imaju crvene uši što je znak njihove natprirodne moći. Vile ponekad znaju da oponašaju ljudsku modu i stilove svog područja i vremena.

Vile su smrtne, ali ipak žive puno duže od ljudi, a za razliku od nas vrlo vešto se služe magičnim moćima i trikovima. One pomažu ljudima i vraćaju dobro dobrim. Poznato je da su vile i vrlo osvetoljubive pa je dosta važno držati se njihovih pravila. Vilama se katkad neka osoba jako svidi te joj počnu donositi dragocenosti ili novac. Osoba koja ima tu čast i sreću, tu tajnu mora čuvati za sebe, u suprotnom će darovi prestati dolaziti. Isto tako vile vole da primaju darove, ali samo ako ih smatraju odgovarajućim. Među najdražima su im kolači, mleko i sir.

Zauzvrat će one puniti suve bunare vodom, činiti useve plodnima. Ukoliko vile prestanu da primaju darove, odnosno ako im se uskrate, one će odgovarati jednakom merom i prestati pomagati ili jednostavno uzeti u zamenu nešto po svom izboru. Vile znaju biti vrlo svojeglava i tvrdoglava stvorenja. To su ćudljiva stvorenja i ono što kažu ne mora uvek biti istina.

Postoje zapisi o viđenjima vila, a najpoznatiji slučaj je sa Elsie Vright i Frances Griffiths.

1920. godine britanska javnost bila je zaintrigirana kada je doznala o novim naučnim dokazima o postojanju vila. U časopisu „Strand“ na stranici gde je počinjao članak bila je fotografija mlade devojke u beloj pamučnoj haljini kako sedi na livadi i pruža ruke prema gnomu koji pleše. Na drugoj fotografiji videla se i mlađa devojčica kako blagim pogledom gleda objektiv iznad grupe od 4 vile koje se zabavljaju.

Devojčice na fotografijama bile su Elsie Vright i Frances Griffiths. Živele su u Cottingleiu. Frances je tvrdila kako na poljima oko njihove kuće ima vila, posebno blizu potoka. Jedne večeri posle škole otišla je do potoka, do omiljenog mesta kod vrbe. Onda se jedan list počeo tresti – samo jedan list. Nije bilo vetra.

Onda se na granu popeo mali čovek odeven u zeleno. Nije se htela pomaći da ga ne uplaši. Pogledao ju je u oči i nestao. Frances je to odlučila nikome ne reći. Sve je više vremena provodila kraj potoka čekajući vile. Kada se jednom vratila kući mokra, majka ju je tražila objašnjenje. Priznala je majci da ide na potok gledati vile. Tada je njena 17-godišnja sestričina takođe rekla da je i ona videla vile.

Elsie je jedne subote pitala svoga oca da joj pozajmi njegov fotoaparat. Otac je pristao. Elsie i Frances su otišle do potoka i vratile su se brzo. Kad se slika počela razvijati, vidjela se Frances kako se naslanja na obalu koja kao da je prekrivena nekim papirima. A onda je na svoje zaprepaštenje primetio da su ti „papiri“ vile.

Otac je bio uveren da je Elsie nešto napravila od papira. Frances i Elsie nisu mogle uveriti oca da su to zapravo vile. Opet su pozajmile fotoaparat. Ovog puta su uslikali Elsie kako sedi na livadi i gleda gnoma. Nakon toga, otac im više nije davao fotoaparat.

Polli Vright je bila na sastanku Teozofskog društva te je ispričala govorniku o fotografijama, te mu predala fotografije. Predsednik društva, Edvard L. Gardner, odneo je te fotografije profesionalnom fotografu Harlodu shelling. Shellingovo izveštaj o fotografijama je bilo da vile koje plešu nisu izrađene od papira ni od nikakve tkanine niti su naslikane na fotografskoj pozadini. Ali ono što je najviše začudilo Shellinga je to da su se ti likovi pokretali dok su snimani. 1920. godine Gardner je došao kod Vrightovih. Tada mu je Elsie pokazala livade i mesto kraj potoka. Gardner je znao da mu treba još fotografija da bi mogao da dokaže postojanje vila.

Gardner je opet posetio Vrightove, ali je ovog puta poneo kamere. Ovog puta Gardner je upoznao i Frances. Budući da je bilo kišovito i oblačno, prema devojkama, nepogodno vreme za susret sa vilama. Ostavio im je fotoaparat i vratio se u London. Kada se razvedrilo Frances i Elsie odlučile su otići da slikaju vile. Vratile su se sa još dve slike.

Na jednoj je bila vila s krilima, mirno je stajala na grani i pružala Elsie mali buket zvončića. Na drugoj je bila Frances kako zabacuje glavu dok druga vila s krilima skače prema njoj. Gardner je i te slike dao na stručni pregled i opet mu je rečeno da nema znakova falsifikovanja. Poslednja fotografija snimljena je 21. avgusta 1921. godine.

Na toj fotografiji se vide dve vile kako vešaju koprenastu tkaninu na travu kako bi napravile sklonište od kiše. Frances je rekla kako je često viđala vile da to rade kad je oblačno. Sve engleske novine pisale su o vilama iz Cottingleija.

U „Strandu“ su 1921. godine objavljenje i poslednje fotografije. Ljudi baš nisu previše verovali u vile. Uvek bi nalazili neke „nedostatke“. 1922. godine objavljena je knjiga „The Coming of the Fairies“, Konana Dojla, no iako je objavio sve fotografije i izveštaje o susretima s vilama, nije uspeo da ubedi skeptike. Elsie i Frances su sledećih 40-ak godina bile zaboravljene.

1965. godine novinar „Dejli ekspresa“, Petar Chambers našao je tada 60-godišnju Elsie. Chambers je bio uveren da su slike bile falsifikati, a Elsiena opaska da treba pustiti ljude da sami odluče o tome samo je probudila sumnje. Elsie je rekla još nešto neobično: „Što se tiče fotografija, recimo samo da su to snimci plodova naše mašte, Francesine i moje, i ostavimo stvar na tome.“

Ta rečenica se mogla shvatiti na dva načina: ili je zaobilazno aludirala na teoriju ektoplazme ili je priznala da vile nikada nisu videle izvan svoje mašte. 1971. godine Elsie je bile gost u jednoj emisiji BBC-a. Pitali su je da li se može zakleti na Bilbliju da pri snimanju nisu upotrebili nikakve trikove, zastala je i potom odgovorila: „Ako nemate ništa protiv, to bih pitanje radije ostavila otvoreno ….“ Ali kad je jorkširska televizija pitala Frances jesu li fotografije krivotvorine, odgovorila je: „Naravno da nisu. Recite mi kako bi ona to izvela, njoj je bilo 16, a meni 10 godina. Može li 10-godišnje dete celi život čuvati tajnu?!“

1977. godine došlo je do zanimljivog obrta. Istraživač Fred Gettings naišao je, radeći na ilustracijama bajki iz 19. veka, na jednu knjigu koja je sadržala par slika vila. Dve vile bile su gotovo identične vilama iz Cottingleija. Promenjen je samo njihov položaj.

U avgustu 1978. godine Veću za naučno istraživanje dali su fotografije i postupkom uvećavanja otkrili su da su vile obešene na konce. Cooper je 1981. godine pisao knjigu o telepatiji, a Frances ga je pozvala da je poseti. Frances mu je tada nešto rekla: „S mesta gde sam stajala, mogla sam dobro videti igle za šešir koje su držale figure. Oduvek me čudilo što je iko shvatio to ozbiljno.

„Cooper ju je upitao da li su i ostale 4 krivotvorine, a Frances mu je rekla da tri jesu, a poslednja da je prava. U antologiji „Nerazjašnjeno“ 1982. godine, objavljen je članak Joe Cooper u kojem je otkrio da su vile na prve tri fotografije bile izrezani likovi pričvršćeni za grane iglama za šešir. Frances i Elsie su se uzrujale. Frances je 1985. godine nazvala Joe Coopera i rekla mu da je izdajnik.

Frances je umrla 1986. godine, a Elsie 1988. godine. U izvorni rukopis o Cottingleiu, Joe Cooper je uvrstio poglavlje pod naslovom „Druga viđenja“. Ono se sastojalo od priča o vilama koje su mu ispričali svedoci. 80-godišnji član Teozofskog društva tvrdio je da ga je kad je bio mali, u krevetu često posećivao gnom odeven u zeleno.

Još jedan starac je ispričao da je vidio gnoma oko 60 cm, kako hoda stazom u polju kukuruza. Nekoliko mladih studenata ispričalo je kako su šetajući po šumi videli vile koje su „kruži i plesale“, ali su bile vidljive samo ako bi ih gledali krajičkom oka.

Neka starica pokazala je Kuperu fotografiju gnoma viđenog kroz mrazom prekriveni prozor, a na njoj su vidljivi i sićušni beli zečići. Jednu od najuverljivijih priča o vilama dala je Lois Bourne u svojoj knjizi „Witch Among Us“. U knjizi, među mnogim pričama, pripoveda o nečemu zbog čega će većina čitalaca posumnjati u njenu verodostojnost ili zdrav razum. Kad je bila na odmoru u Crantocku u Kornvolu srela je članicu veštičjeg sijela i provela je noć u njenoj kući.

Muž njene prijateljice, Rob, upitao ju je da li želi da vidi vile i objasnio da se svakog jutra u zoru jedna pojavljuje blizu mlina na potoku. Sledećeg jutra Lois je pošla videti vile. Lois je zabeležila: „Nikada, sve do danas, nisam bila kadra da odlučim jesam li zaista videla tog vilenjaka ili me Rob uverio da ga vidim. Šta god to bilo, na kamenu je mirno sedelo stvorenje nalik vilenjaku s crvenim šeširom, zelenim kaputom i jednom žutom čarapom, dok je drugu mirno prao u vodi.“

Istina je tamo negde…

Marija Koudela

Share this post: