Da li smo svetlosna bića, ili bića privida?

U svim stvarima ogleda se životni princip jednog jedinstvenog organizma. Materija je očitavanje života, ali ona ne živi iz sebe same.

Materija nastaje od svetlosnih talasa, atoma, koji prenose ideju univerzuma ili u krajnjoj liniji božanskog. Ali oni sami ne poseduju stvarni život – samo privid, san, projekciju. Ko ili šta smo mi? Svetlo ili senka? Na ovo pitanje mora svaki čovek pronaći odgovor u sebi samom.

„Istinsko svetlo, kosmičko nepokretno svetlo je izvor svog nastajanja. Ono je najviša stvarnost. Ustvari je nemoguće videti to svetlo. Nemoguće ga je sa našim čulima pojmiti. To svetlo, čovek može da spozna samo iznutra; u nepokretnoj tački, koja je središte svega.“

Volter Rasel

Kako i sa koje polazišne tačke prosuđujemo šta je stvarnost? Zar ne započinje sve u našem unutrašnjem biću; u malom svetu mikrokosmosa? U mikrokosmosu se nalazi naše telo sa čulnim organima, osećanjima i mislima – neprestano u pokretu kao u nekoj lančanoj reakciji ili u vrtlogu. To je ono što mi nazivamo „čovek“. Kada se primirimo onda možemo iskusiti da se pored svega toga ili u pozadini nalazi jedan tihi Neko ili nešto nevidljivo koje sve opaža.

To je kao jedan tihi plamen koji nazivamo svesnost. On omogućava nastanak svega preostalog. Neprestano je prisutan čak i kad se sve drugo menja. Ovaj plamen se može shvatiti kao pozadina na kojoj se kao u nekom hologramu projektuju više dimenzionalne slike. Značenje holograma se sastoji u tome da svaki pojedini deo sadrži mnogo potpunih slika celine. Svaki deo slike sadrži umanjene i malo mutnu – ali ipak potpunu sliku.

Nakon otkrića tehnologije holograma nastala je takođe i analogija sa našim univerzumom, to znači da naš univerzum može biti upoređen sa jednim hologramom. Sve se može kroz to projektovati, pahuljice i zvezde ali i predstava jedne više stvarnosti koja podstiče izvan prostorno-vremenske stvarnosti.

Ova saznanja današnje nauke daju naslutiti da svet nije onakav kako se mislilo. On nije grupa posebnih stvari i pojava već je projekcija u svetlu univerzalne svesnosti. Pri tome je prisutna važna činjenica da svaki pojedini deo te stvarnosti stoji u vezi sa svim ostalim i nosi u sebi otisak prema hermetičkom zakonu „kako gore tako dole“.

Drugim rečima: U svim stvarima se očituje životni princip jednog jedinstvenog organizma. Materija je otkrivenje života, ali ipak ne živi iz sebe same – ona je samo forma čoveka, sunca ili drveta. Materija nastaje od svetlosnih talasa koji prenose ideje univerzuma, zapravo božanskog.

Ipak iz sebe samih nemaju realan život, već su samo sjaj, san, projekcija. Sa ove tačke gledišta, takođe možemo razumeti zašto se u nauci i tehnologiji pojavljuju nesavršene i često oprečne teorije. To je kao istraživanje senke. I ko istražuje senke? Senka sama?

Ko ili šta smo mi? Na to pitanje mora svaki čovek u sebi pronaći odgovor. Postoji jedan istinski život i jedno univerzalno svetlo. Ne svetlo koje pređe u sekundi 300 000 km, već Svetlo koje se kreće brzinom nemerljivom.

To je svetlo koje ne mora nikuda putovati, ono je sve prisutno. Ono tako često nazivamo „svetlo svetla“, materijalna egzistencija ili stvarna životna podloga za univerzum i za nas. Isto tako, čovek mora u sebi svesno otkriti to svetlo kao unutrašnju esenciju. Svet, realitet koji poimamo zavisi uvek od polazišne pozicije, svesnosti posmatrača.

U tome čula igraju važnu ulogu. Ako stvarno hoćemo da spoznamo jasnu sliku stvarnosti, morali bi, kao prvo, naći jednu čvrstu nepromenljivu tačku opažanja.

To je kao fotografisanje aparatom koji je u pokretu. Slike su nejasne, tek ako smo iznutra mirni i nepokretni, dobićemo jasnu sliku. Taj nepokretni centar se skriva u nama. Sačinjava istinsku, ljudsku esenciju i istovremeno je sveukupna centralna tačka svog bivanja.

Karl Gustav Jung, švajcarski psihijatar jednom je rekao: „Ko gleda prema van, sanja – Ko usmeri pogled ka unutra – budi se.“

Buđenje vodi ka istini, oboje je među sobom povezano. Da bi se mogao probuditi, čovek mora čeznuti za istinom. To znači: podsticati čežnju ka prosvetljenju i spoznaji, sve podrediti tom svetlu; sigurno korak po korak.

To se događa kroz spoznaju srcem, iz dana u dan, iz trena u trena, spoznaju toga što se nalazi u vezi sa dušom, sa naj unutrašnjim.

Na taj ćemo način se neprekidno približavati izvoru, jezgri našeg bića.

Tako će se plamen naše svesnosti sve jače očitavati u našem mikrokosmosu. Kroz to će lične brige i strahovi biti sve manji i napokon nestati. Naša ograničenja i lažne predstave će proći i koncept velike celine će stupiti na njihovo mesto. Naravno da to neće ići samo, bez bola i patnje.

To znači, gledati unutra i bez zadrške dalje ići putem ka praizvornom svetlu i istini vlastitog bića.

To znači, svestan život i moć rasuđivanja između bića senke i bića svetla.

Share this post: