Enigma Tito

 

Ruski institut za strateška istraživanja objavio je knjigu magistra istorijskih nauka Nikite Bondareva „Enigma tito: Moskovske godine Josipa Broza (1935-1937)“. Knjiga se bavi, kao što i njen naslov govori, dvema godinama koje su postale ključne u celom Titovom životu i političkoj delatnosti.

Donele su, pored ostalog, Titove prve kontakte sa sovjetskom obaveštajnom službom, čijem rasvetljavanju je posvećen dobar deo knjige. Bondarev se bavi i Titovim ličnim životom u tom kratkom periodu i ocenjuje njegovo delovanje u svojstvu saradnika Kominterne. Knjiga je napisana na bazi „unikatnih ruskih i srpskih arhivskih materijala od kojih se mnogi prvi put publikuju”.

Bondarev, koji je viši naučni saradnik sektora za evroatlantska istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja, povodom izlaska knjige iz štampe dao obiman intervju koji će „Fakti“ objaviti u nastavcima. U originalu je objavljen pod naslovom: „Titov duh luta Balkanom…“

Vama je svakako poznato da su 25. maja, na dan 120-godišnjice od rođenja maršala Josipa Broza Tita, njegov mauzolej u Beogradu sa cvećem u rukama posetile hiljade ljudi iz republika koje su nakon raspada Jugoslavije postale suverene države. Generalno, u poslednjih nekoliko godina Titov rođendan se obelažava sve masovnije. Kako se može objasniti očigledno rastući interes naroda prema čoveku čije je ime praktično bilo zaboravljeno 90-tih godina.

— Savremenici i Titove pristalice, ne bez osnova, tvrde da je doba njegove vladavine bilo obeleženo blagostanjem, stabilnošću i bezbednošću koji su danas nedostižni. Ljudi se sa setom, čak i nostalgijom, sećaju vremena kada su dobro živeli. Sećaju se da je Tito bio stvarno veliki čovek, ni prineti današnjim političkim patuljcima. Mada se na politiku to nikako ne reflektuje. Političke partije koje sebe proglašavaju Titovim naslednicama osvajaju stote delove procenta na izborima. Na političkom planu Titovo nasleđe danas nije traženo. U svakidašnjem i kulturnom smislu – jeste.

Slovenija je već ušla u Evropsku Uniju, Hrvatska će u najskorije vreme biti primljena, ali Srbiju neće nikada primiti u EU – tamo nikome nije potrebna još jedna Grčka, a srpska ekonomija, ako se ulije u EU, može sve da sruši pre nego grčka. Pritom ni ujedinjenje svih bivših jugoslovenskih republika unutar EU nije moguće. Među njima su 90-tih godina ekonomske veze dosta izgubljene, oseća se potreba za nekom zajedničkom organizacionom strukturom, pa se razmatra ideja ekonomskog saveza. Aktivno se iskazuju ideje u prilog nečega  što se uslovno naziva „Jugosfera”.

Faktički, nakon smrti Tita 1980. godine umrla je i država. Nalik na imperiju Karla Velikog: umro je imperator, raspala se imperija. Tito je stvorio Jugoslaviju i upravljao njom 35 godina.

— Da, smrću vođe nestala je i srž. Ali, da se nije raspao Sovjetski Savez, Jugoslavija bi mogla da postoji u agoniji još dugo. To bi bila baš agonija. Potencijalno, ona bi mogla da traje još 10-15 godina…

Ko je bio zainteresovan za taj raspad? Zapad? Rusija?

— Rusija, naravno, apsolutno nije bila zainteresovana. Nakon raspada Sovjetskog Saveza Zapad nije imao potrebe da čuva tu tampon državu.

Jugoslavija tampon država? Nikad ranije nisam čuo takvu ocenu uloge i značaja države koja je za čitav takozvani socijalistički tabor bila primer blagostanja. Jasan je bio geostrateški položaj Jugoslavije, ali tampon – između čega?

— Dok je bio jak Istočni blok, Varšavski pakt, dok je bio jak Sovjetski Savez, takva tampon država kao što je Jugoslavija, sa takvim tampon političkim liderom kao što je Tito, objektivno je odgovarala svima. Tampon država između Istoka i Zapada mogla je da bude posrednik u rešavanju teških pitanja.

Drugim rečima: dva vojna bloka, dva različita sistema, držali su ovu državu sa dve strane? Ali, sećam se kako se u Jugoslaviju išlo u kupovinu, kako se visoko cenio jugoslovenski dinar. I odjednom se sve srušilo, zemlja se našla u siromaštvu, i niko nije mogao ništa da shvati.

— Za to vreme Jugoslavija se zaglibila u dugovima. Paradoksalno, dobar život je opet počeo 1989-1991. godine. Sve kao da se vratilo u Titovo vreme: pojavio se novac, roba, sve je postalo lepo i dobro. Ali to je bilo zatišje pred buru, neki trenutak kada je očigledno bilo potrebno da se skrene pažnja širokih masa sa rušilačkih procesa koji su se odvijali u državi. Generalno, cela Titova Jugoslavija bila je jedna velika zona zamrznutog konflikta. Otišao je vođa i deset godina nakon njegovog odlaska sve je bilo zamrznuto, pa se odmrznulo… Jer koreni tog sukoba, suprostavljanja, recimo, između Srba i Hrvata, koji je eskalirao za vreme Drugog Svetskog rata, nisu bili iščupani.

Tito nije hteo ni u NATO ni u Varšavski pakt. On nije hteo da bude ni u socijalističkom ni u kapitalističkom taboru, hteo je da bude samo svoj. Šta je on onda pravio?

— Ja sam, ako mogu tako da kažem, lišen bilo kakvih nostalgičnih iluzija u vezi sa Jugoslavijom. Teško je da kažem šta je on pravio, zato mogu da kažem šta je on napravio – napravio je državu-parazita, koja se bavila špekulacijama ogromnih razmera. A zemlje koje su činile Pokret nesvrstanih bile su tržište za prodaju špekulantske robe. Takvu su šemu napravili Tito i njegovi najbliži saradnjici posle smrti Staljina.

Kako je ova shema funkcionisala?

— Primetiću da je Tito stalno pokušavao da izgladi odnose sa Zapadom, pre svega sa Amerikom. U početku Titu nisu verovali. Tek posle 1952. njemu su polako počeli da ukazuju poverenje. Nakon smrti Staljina, baš je krenulo da teče med i mleko. A shema je bila sledeća: na Zapadu se uzima kredit i za taj se novac u Jugoslaviji otvara industrijska proizvodnja, na čemu je rasla zaposlenost stanovništva. Proizvodnja se pravila na bazi nekih industrijskih mašina, takođe zapadnih, koje su bile zastarele, pa na njima napravljeni proizvodi nisu bili konkurentni onima sa Zapada. Ali zato je takva roba bila veoma tražena u Sovjetskom Savezu i u zemljama sa narodnom demokratijom, gde se i slala na eksport.

Sovjetski Savez, koji nije imao višak deviza, plaćao je tu robu naftom i gasom. Deo tih sirovina išao je za unutrašnje potrebe, a deo se reeksportovao za devize, a dobijeni novac se koristio za vraćanje duga uzetog u Americi. Taj složen, ali veoma efikasan sistem polako je postojao neupotrebljiv, pre svega zato što su ljudi postajali sve pohlepniji i nespremni da vraćaju strani dug po ovoj šemi. Za plaćanje kamata počeli su da se uzimaju drugi krediti. To i jeste glavni izvor jugoslovenskog ekonomskog čuda. Drugi izvor tog čuda je prodaja oružja i vojne tehnike zemljama trećeg sveta, koje su se kasnije ujedinile u Pokret nesvrstanih. To je delimično bio reeksport sovjetskih i istočnoevropskih proizvoda vojne industrije, a delimično i svojih. Vojna industrija u Jugoslaviji bila je dosta razvijena.

Šta je od tog reeksporta dobijao Sovjetski Savez?

— Politika Sovjetskog Saveza je sasvim jasna: izvoz oružja je išao na tačke gde je bilo bolje da se ne pokazuje, eto, sve ide preko Jugoslavije. Na taj način, naoružavajući treće zemlje koje su ulazile u Pokret nesvrstanih, SSSR je stvarao snagu koja je mogla da se odupre svakoj ekspanziji, pre svega Zapada. A za Jugoslaviju je trgovina oružjem bila veoma unosna.

A koju je ulogu igrala Jugoslavija u tom Pokretu, koji je radio na relaciji „jug-jug”?

— Pokret nesvrstanih zvanično je formiralo 25 država na Beogradskoj konferenciji u septembru 1961. Njegovi neformalni lideri postali su Indija i Jugoslavija. U tom pokretu su aktivno učestvovali Egipat, Indonezija, Gana, Avganistan, Mjanmar i mnoge druge zemlje. Stvaranju Pokreta prethodile su konferencija u Bandungu 1955. i trilateralne konsultacije Josipa Broza Tita, Gamala Abdel Nasera i Džavaharlala Nehrua 1956. godine.

Jugoslaviju je manje nego afričko-azijske zemlje zanimalo pitanje borbe protiv neokolonijalizma. Zato je Jugoslavija posvećivala puno pažnje čuvanju jednaka udaljenosti Pokreta od velikih država i mekom neutralisanju pokušaja Sovjetskog Saveza da objavi Pokret za „prirodnog saveznika” socijalističkog tabora. Jugoslavija je prva ne samo evropska već i jedina socijalistička zemlja koja se zvanično proglasila nesvrstanom. I Jugoslavija je u značajnoj meri vršila reprezentativne funkcije za ceo Pokret nesvrstanih, mada Tito formalno-pravno nikada nije bio glavni vođa.

Nije mi jasno zašto su zapadni lideri bili skloni Titu. On se sretao sa premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom, britanskom kraljicom Elizabetom Drugom, predsednikom SAD Ričardom Niksonom… Nikita Hruščov je 1955. posetio Beograd a sledeće godine je Tito boravio u SSSR. Čini mi se da je Tito bio pomalo sujetan.

— Možda je bio malo sujetan. Ali to je bila njegova osnovna crta – uvek, tokom celog njegovog života – želja da se bude u centru pažnje, želja da se okupa u zracima slave. Međutim, zapadne vođe a zatim i Hruščov nisu Titu poklanjali pažnju ne da bi zadovoljavali njegovu sujetu. Balkan je uvek bio središte geostrateških, geopolitičkih interesa. Za vreme rata Čerčilov sin Randolf, oficir obaveštajne službe, bio je poslat kod Tita sa specijalnom misijom – da formira objektivno mišljenje ko je u stvari taj čovek. I on je stekao neverovatno poštovanje prema Titu, ushićeno je pričao ocu kako je Tito izvanredan čovek.

Titova partizanska vojska dobijala je ozbiljnu pomoć od Engleske…

— Englezi, koji su na početku podržavali četnike, drugim rečima gerilce-monarhiste, u nekom trenutku su se razočarali u njih i počeli su da ulažu u Titove partizane. Istina, nisu prekinuli da pomažu četnicima. Počeli su da podržavaju i jedne i druge. Za vreme rata Tito je održavao odnose sa svakim ko je bio spreman da daje pomoć i podršku partizanskom pokretu. Tada mu je Staljin gledao na sve to kroz prste. Ali, kad se rat završio, u Moskvi je počelo da raste nezadovoljstvo.

Mene zaprepašćuje sledeća činjenica. Već u avgustu 1941. Generalni sekretar CK KPJ Josip Broz izveštavao je Moskvu da na čitavoj teritoriji Srbije bukti plamen partizanskog rata. Brojnost Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije pred kraj 1941. iznosila je 80 hiljada ljudi, a 1944. već preko 400 hiljada. U toku rata pristalice Tita su onesposobile od 30 do 55 neprijateljskih divizija. To je bio najmoćniji pokret otpora u Evropi i sve su pobede nad fašistima u Jugoslaviji uvek vezane za Tita…

— Ne bih da umanjujem niti dimenzije niti važnost partizanskih akcija, ali o Titu kao o talentovanom vojskovođi teško bi moglo da se govori. Prema mišljenju vojnih stručnjaka, Titovi partizani su za vreme Drugog svetskog rata načinili ceo niz apsolutno glupih neobjašnjivih grešaka. Nisam stručnjak iz vojne istorije i ne bih da širim tu temu. Ali ono što je bilo postavljeno neverovatno dobro – to je sve što se ticalo agitacije, propagande, veze sa Sovjetskim Savezom i zapadnim saveznicima, ilegalnog rada. Veze sa spoljašnjim svetom su bile fantastične, agitaciono-propagandna mašina radila je kao sat. Ovde je Tito zaista pokazao pravi talenat organizatora.

Ličnost Tita koliko je sjajna, toliko je i misteriozna. Da bismo je barem donekle shvatili, treba verovatno da osvetlimo početak koji je kasnije i odredio njega kao krupnu istorijsku figuru. Celu njegovu biografiju, naravno, nije moguće prepričati, predlažem da se zaustavimo na nekoliko sa vaše tačke gledišta najznačajnijih momenata.

— Ja apsolutno poričem sve što se piše u njegovim zvaničnim biografijama, koje imaju za cilj da dokažu da je on u ranoj mladosti, još pre Prvog svetskog rata, prihvatio socijalističku ideologiju. Nigde nisam našao potvrde za to… On se učlanjivao u neke socijalističke sindikate, ali to u stvari znači samo da je imao određene simpatije socijalističkog usmerenja.

Štaviše, kada počinje Prvi svetski rat, bez obzira na pozive vođa svetskog socijalističkog pokreta da se u tom ratu ne učestvuje, on odmah polazi u austro-ugarsku vojsku, stiže u obaveštajnu školu i izlazi odande kao podoficir i obaveštajac. Za vreme obuke u toj školi, on učestvuje u sveimperijskom takmičenju u mačevanju, osvaja drugo mesto i dobija srebrnu medalju. A to je već određeni status, odnosno on odmah ulazi u špil perspektivnih kadrova. Zatim odlazi u Galiciju, u izviđanje.

Priča se da je za pravoslavni Vaskrs sa svojim odredom stigao u rusko zaleđe, vezao 20 pripitih kozaka i doveo ih. On se ponosio ovom i drugim vojnim epizodama i kada je postao vođa socijalističke Jugoslavije. Kako se to uklap u tezu da je on već tada bio socijalista?

Zatim, bio je ranjen. Prema zvaničnoj verziji, čerkesko koplje mu je probolo plućno krilo, pa je dospeo u rusko zarobljeništvo. Tamo se razboleo od tifusa, pa ga voze u bolnicu za teške ranjenike blizu Kazanja. Bezmalo godinu dana je bio u teškom stanju, ali se izvukao. Tito nikad ni ovaj događaj nije krio. Očigledno je u bolnici naučio ruski jezik i počeo da čita rusku klasiku. U Rusiji se oženio.

Kao zarobljenik radio je na železničkoj pruzi u Zavolžju, Priuralju. Pobuna češkog korpusa zatekla ga je u okolini Krasnojarska, zatim se našao blizu Omska. Rusija se tresla u revolucionarnoj groznici. Tito je ovu buru sačekao u kirgiskom selu kod nekog lokalnog bogataša u Severnom Kazahstanu. Gazda je pred revoluciju kupio parnu vršalicu, pa mu je bio stručnjak. Titova je prva specijalnost – mehaničar. Pre početka rata je radio u malim fabrikama u Hrvatskoj i Sloveniji, a zatim se skitao po Evropi – Beč, Minhen, gde je bio probni vozač. Otuda njegova ljubav prema automobilima. Ali, on nije toliko voleo da ih vozi, već da „kopa“ po njima. On je bio dobar mehaničar, u svoje vreme je tri godine učio u mehaničarskoj radnji.

Sve u svemu, veći deo tog burnog vremena on je presedeo u zavetrini. I bez ikakvog su osnova, može se reći – crtanje po vodi, njegove legende o pristupanju Crvenoj armiji i partiji u tom periodu.

Kako je on došao do komunističkih ideja i da li je zaista imao takva ubeđenja?

— Kada se 1920. godine Tito sa svojom prvom ženom Pelagejom Belousovom vratio u Jugoslaviju, samo zbog toga što se vratio iz Sovjetskog Saveza, što ima ženu Ruskinju i što zna ruski jezik, biva uvučen u neke lokalne komunističke sindikalne aktivnosti. Postoje dosta uverljiva arhivska svedočanstva da su ga lokalni komunisti angažovali za agitaciju i propagandu i da je nekoliko puta nastupio ispred socijalističkih sindikata.

Da li je Tito zvanično ikada bio učlanjen u komunističku partiju?

— Prema zvaničnim biografijama, njega su navodno primili u VKP(b) dok se nalazio u austro-ugarskom zarobljeništvu, u austro-ugarsko odeljenje partije boljševika. Ali za ovu verziju ne postoje nikakvi dokazi.

Dok u Jugoslaviji postoji parlamentarna monarhija, njega aktivno koriste kao čoveka koji se vratio iz Rusije. Titu se to dopada, on drži radnjicima predavanja o tome šta se dešava u Rusiji. Zatim dolazi ustavni prevrat, komunistička partija je zabranjena. Tito, kao i za vreme građanskog rata u Rusiji, beži u jedno bogato selo gde ga niko ne zna. Pronalazi posao mehaničara u mlinu i živi tamo sa Pelagejom bez briga.

On apsolutno nikako ne učestvuje i ne želi da učestvuje u bilo kakvoj političkoj borbi. Ali, nakon gazdine smrti, Tito gubi taj dobar posao. Njegova žena je bila iz dobrostojeće porodice, iz bogatog velikog sibirskog sela, a u Jugoslaviji se našla u siromaštvu. Zato je Titov porodični život „pukao“. Što se više od njega udaljavala Pelageja, to se on više predavao političkoj borbi. Kad je Tito 1928. dopao zatvora, Pelageja se sa sinom vratila u Rusiju. Pre toga im je umrlo dvoje male dece. Tito je iz zatvora izašao 1934.

Zašto je dospeo u zatvor?

— Tito je dvaput robijao. Prvo je dobio relativno malu kaznu, za neznatan prekršaj. Drugi put mu je policija podmentula bombe koje je on navodno pripremao. Montirani proces, kao kad je Dimitrov zapalio Rajhstag. U principu, nakon toga Tito je dospeo u krug „profesionalnih” komunista. Kao i u dorevolucionarnoj Rusiji, tako je i u Jugoslaviji zatvor bio glavni politički univerzitet.

Tamo se dogodilo Titovo stasanje kao komuniste. On je bio u kontaktu sa istaknutim umovima jugoslovenske komunističke partije. Pre svega sa tako iskusnim komunistom kakav je bio Moša Pijade, koji je ukupno proveo po zatvorima 25 godina. I, uzgred rečeno, uspeo da izađe na slobodu tek nakon Titovog dolaska na vlast.

Ovaj je čovek bio hodajuća enciklopedija komunističke misli. Tito je sve naučio od njega. Pod njegovim uticajem desilo se stasavanje Tita kao idejnog komuniste, i ne samo njega. Mnogi od onih koji su taj period proveli u zatvoru kasnije su ušli u rukovodstvo Jugoslavije. Nakon izlaska iz zatvora 1934. Tito je pobegao iz Jugoslavije u Beč, gde se u to vreme nalazio CKKP Jugoslavije.

Na preporuku Moše Pijade i još nekolicine starih komunista, bio je uveden u sastav Politbiroa od partijske organizacije Zagreba. I bukvalno kroz nekoliko meseci bio je poslat na obuku u Sovjetski Savez. Naravno, ilegalno.

Mi kažemo „Tito“, a istoriji je on poznat kao Josip Broz Tito. Zašto Tito?

— Postoje različita objašnjenja. Jeste, kada se rodio njega su nazvali Josip Broz, ali nikad nije dao valjano objašnjenje odakle mu ime Tito. Postoji konspirološko tumačenje: on je uvek voleo oružje i u Kominterni njegov je pseudonim bio Valter (naziv nemačkog pištolja). A Tito – to je, navodno, od pištolja TT. Ali ja sam pronašao drugo objašnjenje.

Kad su Tita prvi put slali u CK partije, koji je bio u emigraciji, ljudi koji su ga slali nisu imali poverenja u CK, i dali su mu uputstvo: ako je u Beču sve u redu, treba da pošalješ telegram sa bilo kojim sadržajem i da potpišeš „Tito“, što će značiti da je sve tip-top ili „sve je OK“. Ako nešto nije u redu, onda takođe šalješ telegram sa bilo kojim sadržajem, ali sa drugim potpisom. I u telegramu iz Beča on prvi put koristi pseudonim Tito. Eto takva jedna zanimljiva anegdota…

A kako se Tito odjednom pojavio u Kominterni?

— To takođe nije sasvim jasna priča. Njega su poslali u Moskvu da studira na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada pri Kominterni, ali on nije studirao ni dana. Stigavši u Moskvu, odmah počinje da radi kao službenik balkanskog sekretarijata Kominterne. Hajde konačno da otvoreno da kažemo: Kominterna je od prvih dana svog postojanja bila teroristička organizacija. Tito i svi ljudi koji su bili sa njim za vreme rata, a zatim u rukovodstvu Jugoslavije, prolazili su obuku na vojno-političkim kursevima Kominterne.

Njihov zvanični naziv je menjan nekoliko puta: Politički kursevi, Vojno-politička škola… Ta škola je postojala od prvih dana Kominterne, još od vremena vojnog komunizma. Nezvanično, te kurseve su nazivali „partizanskom akademijom Kominterne“. Tamo su pripremali komuniste – strance za partizansku borbu i diverzije. Liste polaznika i predavača tih kurseva su do dan danas pod oznakom „strogo poverljivo“, ali nastavni program je objavljen. Za taktiku opštevojnih aktivnosti izdvajalo se 20 nastavnih časova, za taktiku partizanskih aktivnosti, koju su nazivali „partizanka“ 30 časova. Poznato je da su na železničkom poligonu u mestu Šerbinka učili da izvode sabotaže na vozovima.

Objavljena su dokumenta koja ne ostavljaju nikakvu sumnju da se Kominterna bavila obukom terorista. U principu, ova činjenica se danas i ne osporava.

Imam dokaze, istina indirektne, da je te kurseve pohađao i Tito. Stručnjaci za Balkan uglavnom su pripremani u Odesi, gde nisu sačuvane nikakve arhive. U Moskvi su bili centralni kursevi. Verovatno zbog svog prethodnog obaveštajnog iskustva, Tito je tamo imao obuku i na taj način je i dospeo u centralni „šaržer“.

Uskoro će biti objavljena moja knjiga „Titove moskovske godine“ u kojoj o svemu tome pišem, ali sada želim da dam odgovor na pitanje kako je bilo moguće da se tako brzo organizuje toliko moćan partizanski pokret u Jugoslaviji?

Dosta ljudi je prošlo partizanske univerzitete za vreme građanskog rata u Španiji. Drugi su prošli odgovarajuće pripreme u Sovjetskom Savezu. Generalno, bili su spremni i politički kadrovi „srednje karike“, a plus još nekoliko desetina hiljada komunista se vratilo u Jugoslaviju nakon građanskog rata u Rusiji. E, oni su digli narodne mase na borbu protiv fašizma.

Ali protiv Nemaca su i četnici ratovali…

— Četnici su tragična priča. U Jugoslaviji je, uporedo sa Drugim svetskim ratom, trajao i građanski rat između partizana Tita i četnika, koji su bili usmereni na kraljevsku vladu u izbeglištvu, i to su uglavnom bili Srbi. Treba napomenuti da je pre početka novembra 1941. između NOVJ i četnika Draže Mihailovića bio zaključen neutralitet, vođeni su pregovori između Tita i vođe četničkih odreda o mogućnosti zajedničkih akcija protiv okupatora. Ali ti pregovori nisu doneli rezultat i odnosi partizana i četnika prešli su u sferu oružanih borbi.

Crvena armija i sovjetsko rukovodstvo su se ponašali čudno. Ispočetka nije postojao nikakav antičetnički naboj. Četnici su po gradovima bacali letke: „Živeo kralj Petar! Živeo generalisimus Staljin! Živeo Sovjetski Savez!“ Čak su izvedene i neke zajedničke vojne akcije, nekoliko gradova je bilo osvojeno zajedničkim snagama. Zatim se u te odnose naglo ubacuje Tito sa svojim partizanima i govori: oni su monarhisti, pomagači fašista, vešali su partizane. Drugim rečima, Tito je sve činio kako bi zabio klin, sklonio političku konkurenciju. I uspeo je u tome.

Trajala je borba za vlast?

— Tito je hteo da vlada sam. Pri čemu, kako je to bilo u čitavoj Evropi, nakon oslobođenja je u prvu vladu narodnog poverenja ušao ministar iz kraljevske emigrantske vlade, nekoliko starih socijalista iz vremena pre rata. Kompromisne figure. Zatim su održani izbore na kojima je sa trijumfalno pobedio Tito. Naravno, tada su svi te kraljevski ministri i stari socijalisti bili odgurnuli što dalje. Bila je formirana čisto komunistička vlada. Generalno, događaji su se odvijali po istom scenariju kao i u Čehoslovačkoj, u Poljskoj i sl.

Tito je 1943. postao maršal, verujem, ne bez saglasnosti Moskve? Tito je mnoga pitanja rešavao sam, naravno ne globalna. Ali, da tako kažem, u sitnicama je od početka dozvoljavao sebi da donosi odluke samostalno, ne obazirući se na Staljina, mada je u Zagrebu bila stalna radio-veza, preko koje se održavao vrlo dobar kontakt sa Moskvom. A dodela zvanja maršala bila je predstavljena na sledeći način: narodne mase su zamolile Tita da bude maršal – to je, eto, volja naroda i Tito je pristao. U principu, tako je i bilo.

Aprila 1945, mesec dana pre pobede, Josip Broz Tito je zvanično posetio Moskvu. Maršalu Jugoslavije tada je bila ukazana ista čast kao Šarlu de Golu i Edvardu Benešu za vreme njihovih poseta SSSR. Iste godine 9. septembra Tito je kao prvi stranac bio nagrađen visokim sovjetskim vojnim ordenom „Pobeda“. Uzgred, Generalni sekretar CK KPJ Tito je postao uz saglasnost Moskve. Za života Staljina vođa jugoslovenskih komunista posetio je Moskvu još dva puta.

 

Riss,Fakti