Islamisti iz kamenog doba islama

Frankfurter algemajne cajtung opširno piše o islamizmu i salafizmu: o antiislamskim demonstracijama, o živoj aktivnosti na „nemačkoj salafističkoj sceni“ i o istorijatu salafizma.

U današnjem Frankfurter algemajne cajtungu mnogo tekstova se vrti oko teme islamizma i salafizma. Samo na strani 3 objavljena su tri poduža članka: jedan o antiislamskim demonstrantima iz stranke Pro NRW – „Za Severnu Rajnu Vestfaliju“ koji su u utorak (8.5.) u Kelnu organizovali protest protiv „islamizacije“ i džamija u ovoj saveznoj pokrajini.

Taj protest je usledio posle demonstracija salafista u Bonu, koje su u tom gradu želeli da ometaju pripadnici Pro NRW, na šta su salafisti postali agresivni pa je došlo i do sukoba sa policijom. Pomenutu stranku nemačka Služba za zaštitu ustavnog poretka vidi kao neonacističkog „vuka“ u konzervativnoj „građanskoj koži“: obično baš na demonstracije Pro NRW dolazi veliki broj građana da spreči šetnju desnih ekstremista gradom.

A ti ekstremisti, koji sebe zovu konzervativcima, u Kelnu su među transparentima imali i karikature proroka Muhameda. Njihova parola glasi: „Sloboda umesto islama“. To je naljutilo salafiste, ali je kelnska policija sve držala pod kontrolom, nije bilo tuče, stotinak „konzervativaca“ i stotinak salafista, razlaz oko oko pet popodne, i to je sve.

Teror gradskih gerila

Pored izveštaja o tom događaju, frankfurtski dnevnik je objavio i članak o živoj aktivnosti na „nemačkoj salafističkoj sceni“: „njeni poznavaoci govore da je ovih dana ‘pukla brana’ i da je situacija postala ‘zapaljiva’, jer je usmeni džihadistički heroizam prerastao u – nasilje. U Bonu se pojavio i jedan ‘stari znanac’: Reda Sejam, nemački islamista egipatskog porekla, koji je pod sumnjom da je bio jedan od ‘pozadinaca’ bombaškog napada na Baliju 2002, kada je ubijeno 202-je ljudi.

Osim toga, od pre nekoliko dana u opticaju je novo izdanje džihadističkog propagandnog magazina ‘Inspire’. U njemu se džihadisti iz čitavog sveta ohrabruju da formiraju male ćelije i nastave teror u vidu gradske gerile. Pod motom ‘Yes, we can’ vidi se slika na kojoj neki biznismen stoji na pokretnim stepenicama, a iza njega – terorista koji upravo poteže oružje. Objavljene su i pohvale za delo Mohameda Meraha, ubice iz Tuluza…“

Treći tekst u istom tematskom krugu i na istoj stranici Frankfurte algemajne cajtunga bavi se istorijatom salafizma. Tu se objašnjava da je reč o „šljaštećoj struji u okviru islama koju nije lako svesti na jedan zajednički imenitelj. Njen klasični osnivač je Ahmed Ibn Hanbal (umro 855.) koji je utemeljio najortodoksniju od četiri pravne škole islama. U 19. veku je iz toga proistekla salafistička struja koja bi mogla da se okarakteriše kao neo-salafija. Ona je mešavina modernizma i stremljenja ka čistoti i čišćenju vere od stanih uticaja.

Njeni osnivači, Persijanac Džamal al Din al Avgani (1838-1897), (…) i Egipćanin Mohamed Abduh, smatrali su sebe naprednim misliocima. Al Avgani je neumorno putovao po zemljama Bliskog istoka i neko vreme živeo i na dvoru sultana u Konstantinopolju. Bio je politički angažovan i smatra se i tvorcem panislamizma. Njegov glavni cilj je bio da probudi muslimane iz viševekovnog duhovnog sna i podrži ih u borbi protiv zapadnih kolonijalnih sila – pre svega Britanaca – koje su od 1882. vladale i u Egiptu.“

Selektivno oslanjanje na ‘starinu’

„Egipćanin Adbuh (preminuo 1905) je bio više – teolog. I on je ohrabrivao Egipćane i ostale muslimane na otpor Britancima, ali je sledio i jake teološke interese. Mnogi u njemu vide osnivača islamskog reformskog pokreta, jer on se u svojim knjigama ‘u ime starih’ protivio okorevanju islamske teologije, baš kao i sujeverju i praznoverici narodnog islama.

Abduh, egipatski muftija, gajio je i rezerve prema sufizmu, panteističkoj narodskoj mistici koja je obeležila islamsku misao i praksu mističnog bratstva (tariqat) od srednjeg veka pa nadalje. (…) Salafija je stremila modernizaciji i čišćenju islama na temelju učenja ‘starine’. Vera je trebalo da postane metafizički jasna i oslobođena balasta, filozofski trezvena i providna. (…) No, oslanjane na ‘starinu’ je bilo vrlo selektivno. Predstave o karakteru ranih islamskih zajednica i idealizacije koje sprovode salafisti i vehabije, ostavljaju mesta sumnjama.“

Salafisti dele Korane i napadaju policiju

U istom listu to ni izdaleka nije sve što je objavljeno o istoj temi – posle rubrika posvećenih politici, privredi, kulturi i umetnosti i sportu, na strani 29 – ovaj put u rubrici „Mediji“ zatičemo još jedan veliki članak pod naslovom „Muslimanski osvajači se opremaju za pobedu“, gde se detaljno opisuju najnovije aktivnosti salafista u Nemačkoj.

U malom stupcu koji služi da privuče pažnju čitalaca na kompletan tekst, piše: „Salafisti ovde dele Korane i napadaju policiju. Na internetu u velikom stilu slave preobraćanje svih koji su rešili da promene veru i prime islam. Za to je i iz Saudijske Arabije doputovao jedan veliki propovednik.“ Tekst se završava upozorenjem da su salafisti velika opasnost za demokratsku pravnu državu.

Ovu temu komentariše list Drezdner nojeste nahrihten (Drezden): „U trenutku kada su islamisti iz kamenog doba islama u svom profanom gnevu napali i povredili policajce, pala je i poslednja maska salafista. Njima nije stalo do bezazlenog pozivanja u raj ili do tolerantnog dijaloga religija. Bio je to nespretan pokušaj da se dokinu sloboda i demokratija da bi ustupili mesto fundamentalističkoj šerijatskoj državi. Taj napad je osuđen na neuspeh. Za to mu nisu potrebni desni populisti Pro NRW-a. Prorokove batinaške horde su se same raskrinkale. Nažalost, one nanose štetu i mukotrpnom procesu integracije. Islam pripada Nemačkoj? Ovako sigurno ne.“

List Hesiše/niderzeksiše algemajne (Kasel) je u svom komentaru objavio i ove redove: „Nikada dosta ponavljanja sledeće činjenice: nasilnički raspoložene salafiste, zbog kojih je u Kelnu policija bila u punoj pripravnosti, ne treba brkati sa većinom muslimana koji u Nemačkoj žive miroljubivo i poštuju zakon kao i svi drugi građani. Linija razgraničenja ne deli nacionalnosti ni versku pripadnost. Nju je obeležio Osnovni zakon: onaj ko poštuje dostojanstvo svakog čoveka, ko je protiv nasilja i za ravnopravnost žena i muškaraca – taj spada u slobodno društvo koje iz dana u dan mora nanovo da se stvara i brani – vidi primer Kelna.“

DW