Pet problema koje čovek mora rešiti pre leta na Mars

Slanje robota na Mars je čovek dosad savladao, a slanjem robota veličine automobila samo je konačno utvrđivanje već utemeljenog gradiva. S druge strane, slanje čoveka na Crvenu planetu, jedan je sasvim novi izazov. Je li tako nešto, trenutno, zaista i moguće?

U moru problema pred kojima bi se takva misija našla i pred kojom bi NASA-inih ‘7 minuta terora ‘izgledalo poput nekakve međusekvence na računarskoj igri, postoji pet fundamentalnih problema, koje treba posebno uzeti u obzir, prilikom razmišljanja o drugom malenom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo, kako je to rekao nedavno preminuli Nil Armstrong, prvi čovek koji je kročio na Mesec.

1. Ima li još puno?

Prvi problem je nekako i logičan – putovanje do Marsa trajalo bi jednostavno predugo. Korišćenjem sadašnje tehnologije (barem one koju predstavljaju svemirske agencije), to bi putovanje moglo potrajati 2-3 godine. No, što duže putujete, to više hrane trebate poneti na put sa sobom, a postoji i veća šansa za sudar raznoraznim svemirskim kamenčićima, od kojih bi jedan mogao biti i fatalan po posadu.

Astronauti, kako na svemirskim letelicama nemamo tehnologiju za proizvodnju veštačke gravitacije, bi morali da žive u bestežinskom stanju čitavo to vreme. To znači propadanje mišića i kostiju, a povrh svega tu je i povećano izlaganje kosmičkom zračenju, koje bi povećalo rizik od raka.

Glavni razlog za brigu je dugotrajna izloženost kosmičkom zračenju u dubokom svemiru‘, istaknuo je za Usa Today bivši astronaut Frenklin Čang-Dijaz, koji drži svetski rekord sa najviše letova u svemir. ‘Duga putovanja u bestežinskom stanju sigurno bi fizički naštetila posadi. Po dolasku na Mars, morali bi imati način na koji bi počeli rehabilitaciju, pre nego se daju na posao, što je velika cena za prvu misiju u vrlo neprijateljskim uslovima ‘, zaključio je Diaz.

Rešenje je, naravno, dramatično ubrzati putovanje. Diaz, koji je završio fiziku na MIT-ju, radi na pogonskom sistemu koji koristi plazmu, odnosno magnete koji supervruću plazmu usmeravaju izvan motora kroz mlaznicu te se tako stvara strahovit potisak, koji bi put do Marsa skratio na svega pet meseci. Diaz smatra kako bi, isto tako, visoko-energetski električni sistem za propulziju te nuklearna električna energija, mogli isto tako doneti revoluciju u transportu između planeta, jednako dramatičnim smanjenjem vremena putovanja.

2. Problem sa teškim oboljenjima

Već je napomenuto kako bi putovanje do Marsa značilo i povećano izlaganje kosmičkom zračenju, a posebno bi to bilo naglašeno na samoj površini Marsa. Kako Mars ima vrlo tanku atmosferu, prolazak solarne baklje preko Crvene planete značio bi zvono za krajnju uzbunu. Bez nekakvog oblika štita ili zaštite, ti bi astronauti bili osuđeni na propast.

Rešenje bi bilo u samom brodu kojim se dolazi na Mars, koji bi morao biti opremljen adekvatnim štitom protiv zračenja iz svemira. Debeli slojevi aluminijuma u tom smislu su nepraktični, ali voda je dobra alternativa, jer ona upija zračenje, a opcija je i tečni vodonik, koji isto tako upija zračenje. Naravno, morao bi postojati i ugrađen sistem za regeneraciju vode, poput onoga na Međunarodnoj svemirskoj stanici, koji bi obnavljao zalihe vode.

No nije ni to sve, jer bi svemirska odela potrebna za misije na Marsu trebala doživeti određena prilagođavanja i biti u korak s izrazito teškim uslovima za preživljavanje na Crvenoj planeti. Vodene jakne, polietilen i posebni viziri na kacigama, samo su neke od izmena koje bi bile potrebne da se astronaut zaštiti od radijacije.

3. Ljudska priroda i seks

Da je seks u svemiru fascinacija za mnoge ljude, ne treba trošiti previše reči, ali zapravo je reč o velikom problemu ljudske prirode i sa tim se trebamo suočiti, naglašavaju naučnici.

‘Ignorisanje potencijalnih posledica ljudske seksualnosti nije prikladno pri planiranju tako dugih misija’, napisala je u izveštaju američkoj vladi iz 2008., godine američka Nacionalna akademija nauka. Njih je zabrinula činjenica da se pri takvim misijama u NASA-i i američkoj vladi uopšte ne pridaje pažnja ljudskoj seksualnosti.

‘Taj propust se mora ispraviti’, stoji u izveštaju komisije, a kao posledice su navedeni fiziološki i psihološki razlozi, koji mogu dovesti do ugrožavanja života, jedinstva posade, te i samog uspeha misije.

4. Kosmički kriptonit za čoveka

Nedostatak gravitacije pri putovanju u duboki svemir neizbežno znači i fizičko propadanje astronauta. Gubitak mišića i gustine kostiju pritom postaje gotovo strelovito. Osim toga, slabe i kardiovaskularni, disajni i imunološki sistem pa i sam vid astronauta. Zbog oslabljene kičme rezultat bi mogla biti oslabljena ravnoteža.

Rešenje ovih problema bilo bi puno, puno vežbanja, baš kao što to rade dva sata dnevno astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Valja obratiti pažnju i na posebnu ishranu te korišćenje lekova koji sprečavaju gubitak koštane mase.

Iz knjiga naučne fantastike dolazi i primer rotirajućeg svemirskog broda, koji tako stvara veštačku gravitaciju, no čovek zasad nema tu tehnologiju.

5. Koliko smem poneti?

Pola kilograma tereta danas košta 10.000 dolara da ih pošaljemo u svemir. To zaista nije jeftino. Posada astronauta koji kreću na dvogodišnji ili trogodišnji put prema Marsu, verovatno bi trebala tolika zaliha hrane, lekova, sprava i drugih stvari, da bi ta cifra bila astronomska.

Rešenje bi bilo ograničiti potrebne zalihe na neki način, te stvoriti uslove za proizvodnju hrane na samoj Crvenoj planeti. Hidroponički vrtovi i uzgajanje povrća bilo bi rešenje.

Svemirska letelica koja koristi hemijsko gorivo isto tako bi značila i mogućnost za let kući. Pretvaranje ugljen dioksida iz atmosfere Marsa u tekući metan, isto tako je potencijalno rešenje za povratak kući, a tada bi bilo moguće imati konstantno snabdevanje vodom sa Zemlje na Mars s nekoliko svemirskih brodova koji putuju na istoj relaciji.

Sve navedeno zasad još uvek zvuči velikim delom kao naučna fantastika, ali postoje i oni koji su uvereni da ćemo do 2030. godine hodati tamo gde su NASA-ini roboti već ostavili svoje tragove. Tamo gde Kjuriositi trenutno fotografiše pejzaže i zanimljivo kamenje. Tamo gde nas možda čeka i naša sudbina.

Izvor: Dnevnik

Share this post: