Rokfeleri i Rotšildi od suparnika do strateških partnera

Tridesetog maja 2012. pojavila se informacija o sporazumu u skladu sa kojim je kompanija «Rothshild Investment Trust “Capital Partners”» («RIT “CP”», koja pripada Rotšildima, kupila veliki paket akcija kompanije «Rockefeller Financial services» («RFS»), koja upravlja porodičnim biznisom Rokfelera i drugih najbogatijih porodica u SAD.

Ovu informaciju praktično su preuzela sva svetska i ruska sredstva javnog informisanja i propratila istovetnim i površnim komentarima, čija je suština u tome da su dva najveća klana globalnih oligarha sklopila savez radi „zajedničkog odupiranja novom krugu svetke krize“.

Takve tvrdnje su, zapravo, najdalje od stvarnosti.

Radi se o tome da je poslednjih godina strategija obe oligarhijske grupe građena po principu koji je definisao biograf Rotšildovih, Frederih Morton: „Sada porodica nastoji da svoje prisustvo u svetu učini neprimetnim i nečujnim“.

To je jasno: veliki novac, tim pre veoma veliki novac, zahteva ćutanje. Ali, upravo je to ćutanje eksplodiralo 30. maja pažnjom koja je bila prikovana za događaj koji se desio, što je očigledno pokazalo realnu težinu tih vodećih klanova, ne samo u globalnoj ekonomiji, nego i u globalnoj politici.

Komentarišući pojavljivanje nove „alijanse“ finansijski analitičari su, po našem mišljenju, jednostavno pomešali uzrok sa posledicom: sama svetska kriza je nastala kao produkt delovanja Rotšilda i Rokfelera, a ne obrnuto. Kako se baš to desilo, pokušaćemo sada da razumemo.

Dakle, to što se desilo možda i ne znači kapitulaciju Rokfelera pred Rotšildima nego, najmanje, veoma bitnu predaju svojih pozicija.

Ako „kopamo“ duboko, onda je potrebna detaljna analiza sa istorijskom digresijom – u ovakvom scenariju nešto razumeti drugačije praktično nije moguće.

Zato ćemo početi od porekla pitanja:

Pravi splet protivrečnosti između ova dva globalna klana su dva svetska rata XX veka. Pri tom, u oba slučaja započeli su ih Rokfeleri i upravo su oni ubirali plodove uspeha.

Uslov za ulazak SAD-a u Prvi svetski rat, kada je postalo jasno da Francuska i Britanija ne izlaze na kraj sa Nemačkom, a Rusija zbog Februarske revolucije „ispada“ iz rata, Rokfeleri su organizovali pristup svojoj naftnoj imperiji «Standard Oil of New Jersey» za eksploataciju naftnih bogatstava Bliskog i Srednjeg Istoka, koja su pripadala Rotšildima.

Od 1927. g. kompanija «Standard Oil» preuzela je 25% akcija «IPC» – „Iračke naftne kompanije“, koja je osnovana još 1912. g. pod nazivom «TPC» – „Turske naftne kompanije“. Pri tom je 50% akcija pripalo  vladi Otomanske imperije, po 25% dobio je «Shell» Rotšildovih, kao i «Deutsche Bank», koja se nešto kasnije našla u njihovom „okovu“.

Za razliku od svojih privremenih partnera (koji najverovatnije nisu ni slutili da su privremeni), Englezi su „znali budućnost“ – zato što su je oni i planirali, shvatajući da će, nakon pada Nemačke i Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu, oni kao pobednici uzeti svih 100%

Tako bi se i desilo da je Antanta mogla na bojnom polju da savlada Nemce. Međutim, za evropske saveznike taj zadatak se pokazao preteškim i bila je potrebna pomoć SAD – ekspedicione snage generala Peršinga, koje su odlučile ishod rata na zapadnom frontu (koji je za razliku od Drugog svetskog rata tada bio odlučujući).

Ulazak SAD u rat radi pridobijanja Engleza u ispunjavanju postavljenih uslova bio je na različite načine nametnut američkoj vladi. Pre svega pomoću „zakulisnog“ podsticanja na provokativne operacije „podvodnog“ rata, koje je naširoko primenjivala sama Nemačka. Zbog ukupne britanske nadmoćnosti u pomorskom naoružanju Nemci nisu hteli da odustaju od toga, a nisu ni mogli zbog finansijske zavisnosti od Rokfelera: u periodu od 1914-1916. g. oni su velikim kreditima obezbedili ne samo kajzera nego i njegove otomanske saveznike i iz senke ostvarili uticaj na njihovu politiku.

Kao odlučujući povod za izlazak SAD iz neutralnosti i ulazak u rat izabrano je potapanje putničkog broda „Luzitanija“ od strane nemačke podmornice, čije je pripremanje zakulisnim diplomatskim manevrima veoma podsećalo na predvečerje japanskog napada na vojno-pomorsku bazu SAD-a u Perl Harboru u decembru 1941. g. Posle redovnog susreta sa F. D. Ruzveltom vojni ministar SAD, Stimson, zapisao je tada u svom dnevniku: „Dotakli smo se delikatnog pitanja diplomatskog delovanja koje je usmereno na to da Japan učini prvi i pogrešan korak – korak otvorene agresije“.

Nije nikakva tajna da oba događaja imaju iste korene.

Ne može se reći da se Rotšildi nisu svemu tome protivili. Njihov glavni i pravi politički proteže u SAD-u, pukovnik Haus, koji je sebe nazivao „vlašću iza trona“, čitavu 1914. godinu posvetio je pokušajima sklapanja zapadnog saveza protiv Rusije uz učešće SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke.

„Engleska ne bi htela da potpuno pregazi Nemačku jer bi se tada nasamo suočila sa svojim starim neprijateljem, sa Rusijom; – pisao je Haus predsedniku V. Vilsonu u maju 1914. g., ali ako Nemačka bude neograničeno povećavala svoju flotu, onda Engleska neće imati izbora“.

Da bi sačuvao pravo Engleske na izbor (i Rotšilda koji su u to vreme već sto godina kontrolisali njenu centralnu banku), Haus je čak otputovao u Berlin, gde je bio u audijenciji kod kajzera Vilehlma II i ministra pomorske flote, fon Tirpica. Sve je bilo uzalud: nemačka flota je na novcu Rokfelera, (uzgred, kompenziranom po Zakonu o federalnom rezervnom sistemu) rasla kao kvasac i Englezi nisu mogli u ratu ostati po strani tako da su predali Rokfelerima sve političke adute.

U Drugom svetskom ratu ekonomija je još jače postala zavisna od politike.

Kada su u maju 1940. g. Nemci napali Francusku, francusko-britanske formacije su brzo razbijene, Francuzi su potpisali primirje i predali Pariz, a Englezi su se našli pritešnjeni prema La-Manšu u oblasti belgijskog Dankirka.

Uporedo sa „čudnim ratom“ u jesen-zimu 1939-1940. g. jedna od glavnih tajni Drugog svetskog rata, koja je istoričare dovela u ćorsokak, uvek je bilo pitanje: zašto su Nemci, umesto da dotuku protivnika i „na njegovim leđima“ pređu La-Manš, stali i ni korak napred nisu učinili dok Englezi nisu izveli svoje osoblje na Britanska ostrva. Pri tom ni prevozna sredstva nisu bombardovali.

A stvar je bila vrlo jednostavna.

Radi se o tome što je Hitler, ako i nije bio direktno unajmljen od strane Rokfelera (iako takva tvrdnja takođe nije preterana), u potpunosti zavisio od njih u delu vojne ekonomije, pre svega nafte i produkata njene prerade i najpre benzina. Činjenica i brojki ima u izobilju – od osnivanja 1930. g. bazelske Banke za međunarodna poravnanja u cilju finansiranja nacista, do kupovine od strane kompanije «Standard Oil» 730 hiljada hektara zemlje kod Hamburga i izgradnje na toj zemlji rafinerije koja je ispravno funkcionisala tokom čitavog rata.  Ali tim podacima nećemo opterećivati materijal da ga ne preplavimo detaljima i pojedinostima.

I ljudi koji su Hitlera doveli na vlast nalazili su se u SAD-u – ona ista braća Alen i Džon Foster Dalesi (bliski srodnici braće Rokfelera). Svima njima upravljala je „troglava“ američko-britansko-nemačka hobotnica – Šrederova banka (imala je status agenta nacističke vlade), kao i sa njom povezane  firme (današnji H. Šreder je potomak tih Šredera).

A Ruzvelt, koga su uz pomoć onog istog Hausa na vlast dovodili Rotšildi, bio je, zapravo, proteže Rokfelerovih. Nije slučajno samog Hausa u okruženju novog predsednika zamenio B. Baruh – veliki špekulant na berzama (poput Soroša), koji je znatno poboljšao svoje poslove na dužnosti predsednika Komiteta za vojnu industriju SAD, na kojoj je bio tokom čitavog Prvog svetskog rata.

Jedan detalj: kada su 1943. g. specijalne službe SAD referisale Ruzveltu o mogućnosti „uklanjanja Hitlera“, ovaj je to kategorično zabranio.

Međutim, pokušali su da to učine, ali Englezi već u julu 1944. g. Pošto su zaključili primirje sa „novom“ vladom Nemačke, oni su se veoma nadali da će SAD uključiti u odupiranje  SSSR-u i srušiti pretpostavljenu sovjetsko-američku alijansu. (Istina, nju su i tako srušili, ali već na drugi način: umesto glavnog arhitekte „Novog pravca“, G. Valasa, sasvim „blagovremeno“ uveli su u Belu kuću štićenika Rotšildovih, H. Trumana, koji je malo pre Ruzveltove smrti postao potpredsednik, a zatim i predsednik SAD).

U svemu tome Hitler je jasno ispunjavao sve direktive Rokfelerovih. U maju 1940. g. on je dobio sledeća uputstva:

– ne dirati Engleze u Dankirku;

– ne prelaziti La-Manš i uopšte ostaviti Britaniju na miru, obustaviti pripremu operacije „Morski lav“ (upad na Britanska ostrva);

– organizovati svoje snage u pravcu „plana Barbarosa“ – priprema za napad na SSSR.

Ova uputstva Hitler je pedantno izvršio

Ali, zašto ih je on uopšte dobijao?

I zato što je Čerčil, našavši se u situaciji sa Dankirkom na ivici sloma (koja ga je kao i britansku javnost podsećala na košmar neuspeha Dardanelske operacije britanske flote, na kojoj je on tada insistirao kao Prvi lord Admiraliteta), pristao da ispuni sve uslove koje mu je Ruzvelt postavio (uzgred, oni su bili rođaci) u zamenu za zaštitu i vojnu pomoć SAD. I to:

– da dâ Amerikancima naftni „biser“ Britanske imperije – Saudijsku Arabiju (koju je za krunu bukvalno „preorala“ britanska obaveštajna služba i lično T. J. Lorens Arabijski, upravo u tom cilju ostvarujući dugogodišnju specijalnu operaciju potkopavanja Otomanske imperije);

– da sav britanski kapital iznese iz SAD i da Amerikancima proda svu imovinu koju Englezi poseduju u SAD;

– da po završetku rata – raspusti Britansku imperiju, dajući kolonijama nezavisnost (kao što se sećamo, počelo je od Indije – 1947. g.; posle Britanske kolonijalne imperije do 1960. g. rasule su i ostale komponente „Imperije Rotšildovih“ – francuska, holandska i belgijska).

Dakle, – o tome govore mnogi stručnjaci, pre svega, zapadni, koji se bave globalnom istorijom i politikom, – glavni  uzrok dva svetska rata bilo je upravo oduzimanje od Rotšildovih evro-azijskih naftnih aktiva i konsolidacija Rokfelerovih. Upravo zbog toga su Nemačku dva puta podstrekivali protiv Britanije (Hitlera, kao i kajzera, Rokfeleri su uredno finansirali tokom čitavog rata). Novi „raspored“ Ruzvelt je 1944. g. lično izdiktirao ambasadoru Britanije u Americi, lordu Halifaksu (onom istom kolovođi „minhenskog sporazuma“, koji se još u novembru 1937. g. uspešno dogovorio sa Hitlerom): Saudijsku Arabiju – Americi, Iran – Britaniji, a Irak i Kuvajt zajedno ćemo „musti“.

 

Kako je stvar tekla sa rasturanjem SSSR

 

POŠTO su popustili, pri tom dva puta, pred grubom silom i okolnostima, Rotšildi nisu zaboravili nanete „uvrede“ i nisu oprostili.

„Vrući“ rat se završio i otpočeo je hladni.

Ako su Rokfeleri – pre svega „naftna“ dinastija, za Rotšilde su glavno – „zlato“ i drugi dragoceni metali. To su njihove glavne sfere uticaja i kontrole.

Zbog toga su Rotšildi počeli sa potkopavanjem dolara sa ciljem da ga zamene zlatom (priznajemo da sa tog stanovišta „oslobađanje“ dolara od ekvivalenta u zlatu, koje je realizovao R. Nikson 1971. g. izgleda nešto drugačije od uobičajenog).

Glavna poluga u tome je – cena zlata. Ona se ne određuje tržištem već putem direktiva. Počev od sredine 1940.-ih godina, svakodnevno, bez pauze za vikend i praznike, dva puta dnevno Londonska asocijacija tržišta dragocenih metala izvodi „fiksinge“ u kojima učestvuje pet banaka: vodeća banka britanskog ogranka Rotšildovih «N M Rothshild & Sons», bliska njihovom francuskom ogranku «Societe Generale» (ona će nam kasnije biti potrebna), «Deutsche Bank», poznata još po „tursko-iračkom“ sporazumu 1910.-ih -1920.-ih godina, kineska „filijala“ Rotšildovih – globalna banka «Hong Kong & Shanghai Banking Corp.» («HSBC»), koja je u XIX veku stasala na trgovini narkoticima, kao i svetski lider u oblasti prometa zlata i dragocenih metala «ScotiaMocatta» –  ogranak «Scotiabank Global Banking & Markets».

Razume se, ove fiksinge realizuju u prostorijama banke «N M Rothshild & Sons», i ne samo to, upravo ova banka je do 2004. g. konstantno na njima predsedavala (a zatim je farisejski „otišla u senku“).

Nećemo nabrajati sve obrte u međusobnoj borbi dva klana. Istaknućemo samo da je u poslednjoj deceniji zlato poskupelo više od 10 puta, a dolar slabi zbog prekomernog državnog duga  SAD, pri čemu su na put državnog zaduživanja ovu zemlju doveli Rotšildi pomoću poznate “reganomike“, odnosno napumpavanja „finansijskih mehura“.

Postavlja se pitanje: šta je još bilo ostalo Reganu da učini kada je komisija koju je on formirao, na čelu sa predsednikom Borda direktora Federalnih rezervi, P. Volkerom (štićenikom Rotšildovih) „otkrila“ da u Fort Noksu (skladište zlatnih rezevi SAD) nema ni grama američkog državnog zlata  – samo strano i privatno. A trebalo je nekako finansirati „Stratešku odbrambenu inicijativu“ i druge inovacije u trci u naoružanju, na kojima je nekako „slučajno uspelo“ rukovodstvo SSSR-a u vreme Brežnjeva i Andropova. Regan je počeo da napumpava „mehuriće“ podižući ih pomoću „Potemkinovih sela“ i „kula u vazduhu“. Upravo tada se u SAD-u pojavio državni dug.

Mnogo brže nego sada – otprilike do 1995.g. – SAD bi „dogorelo do nokata“ da im nije veoma išao na ruku rapad SSSR-a, koji su uz oslonac na veze u našoj zemlji Rotšildi već pripremali. Ne ulazeći u pojedinosti (to je druga tema), izdvojićemo samo osnovne statiste u ovom lancu: Berija – Kuusinen (veza Kominterne sa masonima) – Andropov – Gorbačov; sem njih u ovaj lanac (u nimalo sporednim ulogama) ugurali su se Mikojan i Kosigin.

Za raspad SSSR-a Rokfeleri nisu bili posebno zainteresovani.

Osim toga, za njih je Sovjetski Savez bio protivteža Rotšildima. Rokfeleri su u istoj meri podržavali kako naciste, tako i sovjetsku industrijalizaciju. Za razliku od njihovih večitih konkurenata, Rotšilda, njima nije bio potreban balans „sjajne izolacije“ kojim se upravlja iz Londona, već ujedinjena Evroazija sa svom njenom naftom. Zbog prisustva fanatičnih ideologija (čak i antagonističkih), kao potencijalne lidere kontineta oni su videli kako Hitlera, tako i Staljina, ma ko da je od njih pobedio, ali samo uz njihovu ličnu i neizostavnu kontrolu (radi toga je bilo potrebno obe zemlje u međusobnom ratu dovesti do stanja nesposobnosti da bace izazov SAD-u).

Hruščov se priklonio Rotšildima

Sem toga, pošto su krajem 1920.-ih godina koncesijama dobili udeo u nafti Bakua, Rokfeleri su pokušali, sada već Hitlerovim rukama, da je konačno preuzmu u vlasništvo, u čemu su se preračunali, istina, kod Staljingrada. (Na „ekonomski“ karakter ratne kampanje 1942. g., za razliku od 1941. kada su objekat napada Vermahta bili politički centri SSSR-a, ukazuju mnogi savremeni stručnjaci uključujući i nemačke).

Pošto je nadigrao svoje slučajne „saputnike“, J.V. Staljin je 1945. g. postao samostalna ličnost globalnih razmera. Za razliku od pakta Molotov – Ribentrop, malo poznati pakt Molotov – His, zaključen 1944-1945. g.  na konferenciji Ujedinjenih Nacija u Damberton Ouksu i San Francisku pod pokroviteljstvom budućeg guvernera Njujorka i potpredsednika SAD, Nelsona Rokfelera, postao je neprijatno iznenađenje za američki politički establišment. Od tada on nije trebalo da se meša u poslove naroda SSSR-a i zemalja Istočne Evrope, kao, uostalom, ni Moskva u „britanski“ Iran i „američku“ Saudijsku Arabiju. (Prema prijavi jednog od početnika članova komisije za antiameričku delatnost u vreme Hisovog makartizma, R. Niksona su, čak, osudili zbog „špijunaže u korist SSSR-a“ – eto, kako mu je napakostio!).

Nažalost, situacija se radikalno promenila posle smrti vođe. Pošto se učvrstio na vlasti posle petogodišnjih „dvorskih prevrata“ (1953-1958.), trockista Hruščov je „razobličio“ famozni „kult ličnosti“ i uz pomoć Mikojana preskočio kod Rotšilda. U vreme Brežnjeva, koji je malo šta razumeo u tom rasporedu stvari, ojačali su Kosigin i naročito Andropov. Ne uspevši da za života realizuje svoj destruktivni „evropski projekat“, svemogući šef KGB „iznedrio“ je Gorbačova, koji je pokrenuo taj projekat pre nego što je izabran za Generalnog sekretara i 1984. g. zaključio niz tajnih sporazuma o preraspodeli sfera uticaja u Evropi sa naslednikom „austrougarskog prestola“ Otom fon Habzburgom.

Dakle, sa jedne strane, Rokfeleri nisu mogli da se oslone na SSSR Gorbačova da bi se oduprli pritisku Rotšilda, a s druge strane, pred kraj 1980.-ih zbog akumuliranog državnog duga pojavila se opasnost od raspada njihove očevine – SAD-a.

I, Rokfeleri su stali na put najmanjeg otpora: zajedno sa Rotšildima uključili su se u raspad SSSR-a: konačni konsenzus po tom pitanju postignut  je 1989. g. na zatvorenom sastanku „uticajnih ljudi“ (na Bilderberškoj konferenciji koja se održava svake godine), na španskom ostrvu La Toha. (Uprkos očajničkom protivljenju M. Tačer, koje je „gvozdenu ledi“ ubrzo koštalo ostavke na dužnosti britanskog premijera, tada je doneta i odluka o ujedinjenju Nemačke).

Vladimir Borisovič Pavlenko,Fakti

 

Share this post: