Staljin, strastveni nasilnik i nemilosrdni psihopata

Povodom poslednje knjige poznatog stručnjaka za istočnu Evropu, u Nemačkoj je, gotovo šezdeset godina nakon Staljinove smrti, opet izbila žestoka diskusija o vrednovanju vladavine tog diktatora.

Jerg Baberovski (Jörg Baberowski) je beskompromisan: Staljin je, po njegovoj analizi, bio strastveni nasilnik i nemilosrdni psihopata, despot koji je naređivao ubistva po kvotama i nije štedeo nikoga. U svojoj neposrednoj okolini, sovjetski vođa sejao je strah, užas i nepoverenje, a čitavo društvo potčinio je kulturi uništavanja i terora.

U svojoj knjizi „Spaljena zemlja. Staljinova vladavina nasilja“ (Verbrannte Erde. Stalins Herrschaft der Gewalt), Baberovski je na osnovu mnogih izvora i na gotovo 600 stranica potvrđuje spomenutu tezu. „Nisam napisao knjigu o Sovjetskom Savezu ili o staljinizmu, nego o neumerenom nasilju i tome šta ono čini s ljudima“, rekao je autor i profesor istorije istočne Evrope na berlinskom univerzitetu Humbolt prilikom jednog od njegovih vrlo posećenih nastupa.

Carstvo paranoje

Čovek koji je Sovjetski Savez od 1927. do 1953. pretvorio u carstvo paranoje za Baberovskog je ubica kojem su uništavanje i povređivanje pružali užitak i koji, u vladavini užasa, više nije razlikovao prijatelje od protivnika. Političkih ili privrednih uspeha, odnosno pozitivnih dostignuća bilo koje vrste, u takvoj jednoj imperiji koja je počivala na neograničenom ubijanju, u principu nije moglo da bude, već samo gladi kao posledica promašene privredne politike, proterivanja, rasipanja resursa, uništavanja seoske kulture i potpunog potčinjavanja partije i države diktatorovoj moći.

Teror protiv naroda, denuncijacije, tortura, montirani procesi, iznuđena priznanja i bezuslovna lojalnost zvaničnika bili su, po Baberovskom obeležja njegove vladavine. „Staljin na kraju nije morao više ništa da naređuje – svako je znao šta mora da radi da bi usrećio despota. Niko od njih nije želeo da postane žrtva“, naglasio je autor pred publikom u Kelnu.

Sistem straha 

Staljin je nevine ljude slao u smrt jednim potezom pera, ponekad nekoliko hiljada u jednom jedinom danu. U isto vreme, poručivao je svojoj okolini da bilo ko može da nastrada. „Ponekad bi nekog smaknuo i tako pokazivao drugima šta može da im se desi ako se ne potčine“. Ni pojedinci bliski centru moći nisu bili bezbedni. „Danas ministar, sutra osuđenik na smrt – to je bila zastrašujuća neuračunljivost sistema“, kaže istoričar.

Nisu samo navodni neprijatelji države bili progonjeni, već i pripadnici njihovih porodica koji su uzimani kao taoci kako bi se iznudile izjave od uhapšenih. „Nakon smrti žrtava, patnje supruga, dece i ostalih članova porodice nisu prestajale.“ Izbacivani su iz stanova, deportovani u logore, smeštani u državne domove za decu. Život mnogih pretvoren je u pakao. Svakako, bilo je i profitera, naglasio je Baberovski – pripadnika tehničke elite, nekih umetnika i ljudi koji su se snašli u novim okolnostima.

Staljinovo nasleđe 

Do suočavanja sa Staljinovom erom nije došlo ni u Sovjetskom Savezu niti u današnjoj Rusiji. Knjiga Baberovskog trenutno se prevodi na ruski jezik. Autor je skeptičan – u Rusiji, kaže, neće biti baš mnogo čitalaca kojima će se ona svideti. Tamo, kao i u Gruziji, u nekim krugovima vlada ponovno prava euforija za Staljinom koju Baberovski može da razume i koju ne želi da osuđuje. „Ljudi koji danas slave Staljina slave jedno propalo carstvo, a ne sećaju se bede Staljinove ere“.

U Rusiji opet žele da se ponose pobedama u ratovima, i zato se uvek ispevaju ode u čast slavne uloge velikog komandanta Staljina. Rusko društvo vidi malo toga pozitivnog u mirnim reformama, a one nikako ne mogu da stignu spolja.

Rasprave u stručnim krugovima

Baberovski je za svoje detaljno istraživanje i zanimljivo izlaganje teze, dobio mnogo pohvala. Istoričar Gerhard Simon, specijalista za istočnu Evropu, knjigu je okarakterizovao kao „uzbudljivu, nezaboravnu i apsolutno potrebnu“, a njome se, kako je rekao, kada govorimo o evropskoj kulturi sećanja, gradi i protivteža još uvek snažnoj koncentraciji na nacionalsocijalizam.

Drugi naučnici, međutim, optužili su Baberovskog za preteranu emocionalnost i nedostatak distance prema predmetu istraživanja. Sumnja se u tezu o autokrati koji drži sve političke konce u rukama. Po tom mišljenju, Staljin nije bio „genetski programirani zločinac“ već proizvod okolnosti, smatra istoričar iz Bohuma Štefan Plagenberg.

Stručnjaku za istočnu Evropu iz Zankt Galena Benu Enkeru smeta „izjednačavanje terorističke diktature nacionalsocijalizma i staljinizma“. On smatra da se na taj način ti pojmovi „pomućuju“. Kristof Dikman iz instituta „Fric-Bauer“ kritikuje to što su, po Baberovskom, talasi Staljinovog nasilja „dolazili prirodno“ i što se objašnjavaju kao rezultat njegovih raspoloženja i hirova.

Sva ta različita objašnjenja upućuju na još jednu činjenicu – da šest decenija nakon njegove smrti, Staljinova figura još uvek nikoga ne ostavlja ravnodušnim. To važi, kako za autore knjiga i članaka, tako i za čitaoce.

DW

Share this post: