Staljina je otrovao Tito

 

Među Pirjavecovim brojnim otkrićima stoji i sugestija da je Tito vrlo naredio ubistvo Josifa Staljina otrovom, koji je doveo do fatalnog moždanog udara.

Slovenački istoričara Jože Pirjavec u svojoj knjizi “Tovariši” sugeriše da je Staljina otrovao ubica kojeg je, navodno, poslao Tito.

Naime, sve počinje 1923. godine kada je Josif Staljin, tada generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, uputio pismo Politbirou u kojem ih obaveštava da je, već tada teško bolesni Vladimir Iljič Lenjin zatražio od njega da mu da smrtonosnu dozu potasium cijanida, koji bi okončano njegovu agoniju sporog umiranja. Ipak, u tom pismu, Staljin poručuje Politbioru sledeće:

“Zaista nemam snage da udovoljim Lenjinovom zahtevu i zaista moram da odbijem ovu misiju, koliko god ona bila humana i neophodna”, napisao je Staljin, obaveštavajući Politbiro o Lenjinovom zahtevu.

Ipak, Lenjin je umro već sljedeće godine i to od posledica moždanog udara. Zaključak do kojeg su došli doktori, svojim amaterskim istraživanjem, ukazuje da je Lenjin zaista mogao dobiti moždani udar kao posledicu trovanja cijandiom. Štaviše, mnogi sumnjaju da se Staljin previše nećkao oko Lenjinovog zahteva, posebno što bi on, u slučaju Lenjinove smrti, preuzeo kontrolu nad Sovjetskim Savezom, a ubijanje mu, svakako, nije bilo strano.

Ova priča neverovatno podseća na ostale slične priče i samo podgrijava teoriju o brojnim sumnjivim moždanim udarima sovjetskih zvaničnika.

Ovo je, kao svoju polaznu tezu, iskoristio i slovenački istoričar Jože Pirjavec, koji je nedavno objavio Titovu biografiju “Tovariši”, koja prati njegovih 27 godina na vlasti. Biografija je zasnovana na obimnoj dokumentaciji iz brojnih arhiva, koje su mnogi zanemarivali i ignorisali,prenosi doznajemo.com.

Naime, među Pirjavecovim brojnim otkrićima stoji i sugestija da je Tito vrlo verovatno naredio ubistvo Josifa Staljina i to na sličan način, otrovom, koji je doveo do fatalnog moždanog udara. Navodno, Tito je naredio svom ubici da Staljina otruje na isti način kao što je tražio i Lenjin, a mnogi smatraju da, ako je Staljin ubio Lenjina, a Tito Staljina, da je na taj način pravda zadovoljena.

Kada je Staljin umro 5. marta 1953. godine, u njegovom kabinetu je pronađeno Titovo pismo upozorenja. Naime, još odranije se zna da je Staljin u više navrata pokušao da ubije Tita, jer se njih dvojica nisu slagala još od kraja Drugog svetskog rata. Staljin, kojeg je zabrinjavao Titov revolucionarni zanos i neverovatna lična harizma, pokušao je da ubije Tita čak 22 puta tokom posleratnih godina. Svi pokušaji su osujećeni, uključujući i onaj kada mu je poslao kutiju za nakit, koja pri otvaranju ispušta nervni gas. Međutim, u već pomenutom pismu Tito je napisao i upozorio da on (Staljin) može da pošalje koliko god hoće ubica, a da je njemu dovoljno da pošalje samo jednog.

Priča se dalje nastavlja 28. februara 1953. godine, kada je Staljin, umoran, napustio kabinet i povukao se u svoju daču, koja se nalazila u blizini Moskve. Sazvao je sastanak sa svojim najbližim saradnicima, uključujući čelnika tajne policije (NKVD) i Nikitu Hruščova, tadašnjeg partijskog šefa za Moskvu. Prema istorijskim zapisima, sastanak je trajao do četiri sata ujutro i niko od prisutnih nije primietio da se Staljin loše oseća. Staljin je tada svom obezbeđenju dao “voljno” i naredio im da ga ne bude, sve dok sam ne ustane.

Kao što je to obično bivalo, Staljin bi odmah po buđenju zvao obezbeđenje da mu donese čaj, ali njegova soba je bila neobično tiha. I dok su telohranitelji bili zabrinuti, nisu zaboravili da im je naređeno da ga ne bude. Inače, u to vreme nepoštovanje naređenja bilo je strogo kažnjivo, a neki su čak bili i pogubljeni. Upravo zbog toga, niko se nije ni usudio da ga probudi.

Kako je Staljin obično ustajao negde oko 6.30, obezbeđenje je bilo sve zabrinutije, ali su odlučili da sačekaju. Tek negde oko 10 sati konačno su ušli u njegovu sobu. Videli su ga kako leži na podu, nepokretan, bez moći govora. Još je bio živ. Njegov polomljeni sat stao je na 6.30, što ukazuje da je to vreme kada je doživeo udar.

Međutim, čak ni tada njegovi podređeni nisu smeli da pozovu doktora, jer su jednostavno mislili da oni nemaju ovlašćenje za to. Nazvali su ministra državne bezbednosti, koji je nazvao šefa tajne policije i tek onda je pozvan doktor. Mnogi istoričari i danas veruju da se namerno odugovlačilo s pozivanjem doktora.

Kada je doktor konačno došao na Staljinovo imanje, on je bio delimično paralizovan i povraćao je krv. Sve je ukazivalo na to da je pretrpio težak moždani udar. Staljin je živeo u agoniji još nekoliko dana, da bi umro 5. marta od posledica gušenja.

Pirjavec navodi da je Staljin bio ozbiljno zabrinut zbog Titove pretnje. Naravno, postoji i opšteprihvaćeno mišljenje koje je aktuelno i danas, a to je da je Staljin i ranije imao manje moždane udare i da ovaj nikoga nije iznenadio.

Kada je 1955. godine Hruščov posetio Beograd, on se izvinio Titu zbog svih Staljinovih pokušaja da ga ubije, te mu odao priznanje da svemu što je preživeo: “Zaista ste se dobro čuvali. Imate dobre ljude oko sebe, dobre doušnike, koji su znali za svaku Staljinovu nameru”, rekao je tada Hruščov, na šta je Tito odgovorio: “Staljin je oduvek znao da mene dobro čuvaju. Nakon nekoliko upozorenja da je dosta ubica poslao, očigledno je da se i sam malo uplašio”.