TRAGIČNO: SIROMASI KAO POKUSNI KUNIĆI FARMACEUTSKE INDUSTRIJE

Ljudi kao pokusni kunići

Farmaceutski koncerni moraju da isprobaju svoje lekove i na ljudima, a to je mnogo jeftinije uraditi u Indiji ili Africi gde bolesnici ionako nemaju za lekara. Ipak, koncerni tvrde da se skandal preuveličava.

Bolesna sam, ali nemam para za lekara ili za lekove. Ovde mi pomažu besplatno!“, objašnjava Amena iz Pitampura u Indiji u emisiji nemačke RTV-stanice WDR. Ali ono što Amena zapravo ne zna jeste da lekovi koje dobija od svog indijskog lekara koga takođe plaća neki „dobrotvor“, zapravo uopšte nisu dozvoljeni za lečenje bolesti od koje boluje.

Ta Indijka je samo jedna od hiljada koje, često bez znanja i dozvole, učestvuju u testovima međunarodnih farmaceutskih koncerna. Već godinama oni nude takve terapije u zemljama poput Bangladeša i Indije, ali i u Africi ili Kini. Jer, kako nalažu nadležne službe za registraciju lekova na Zapadu, svi lekovi koji se nađu na tržištu morali su da budu ispitani i na ljudima.

Teoretski i po takozvanoj Deklaraciji iz Helsinkija, postoje stroga pravila za takav test: on mora da bude dobrovoljan, ispitanik može u svakom trenutku da prekine učešće i, naročito kada je reč o hroničnim bolestima, farmaceutska firma mora da obeća pomoć pacijentu i nakon završenog testa.

„Humanost“ farmaceutskih koncerna

To zapravo znači da su i troškovi ogromni: razvoj i ispitivanje nekog leka lako može da košta i po 800 milina evra. A lekova koje je potrebno ispitati ima veoma mnogo. Samo koncern Beringer-Ingelhajm u ovom trenutku sprovodi 125 ispitivanja u 72 zemlje u kojima učestvuje više od 70.000 ispitanika. Slično je i kod svih ostalih proizvođača lekova na svetskom tržištu.

A test u nekom od „sirotišta“ naše planete drastično smanjuje troškove.

Indija je naročito privlačna: ne samo da tamo živi oko 700 miliona ljudi koji praktično nemaju pristup nekom specijalisti, već u toj zemlji ima i dobro obrazovanih lekara koji će pomoći u sprovođenju ispitivanja. Povrh toga – izgleda da to želi i sama država Indija.

Jer 2005. je ta zemlja u velikoj meri ublažila kriterijume po kojima smeju da se sprovode testovi lekova. Gotovo je licemerno da se takvi testovi predstavljaju pod krinkom – humanitarne pomoći! Kako objašnjava Kristijan Vagner-Ahlfs, hemičar u organizaciji BUKO koja istražuje aktivnosti farmaceutskih koncerna u trećem svetu, u Indiji živi mnogo ljudi u velikoj bedi i među njima nije teško naći bolesnike sa „pravom“ bolesti kakva zanima koncern.

Oni ionako nemaju novca ni mogućnosti za lečenje „i kad onda dobiju mogućnost terapije, onda je to naravno vrlo privlačna ponuda“.

A kad test pođe po zlu…

Šta više, Rolf Hemke iz Udruženja proizvođača lekova naglašava da „farmaceutski koncerni mogu čak da pomognu i ublaže nedostatke zdravstvene zaštite tako što tamošnje bolnice snabdevaju modernom tehnikom i osobljem“. Naravno, ta moderna tehnika u ovom slučaju služi koncernima, ali se ipak mora reći da sve to onda ipak ostaje i na dobrobit tamošnjeg stanovništva.

Indija je poželjno odredište za takve eksperimente iz još jednog razloga: u mnogim delovima te zemlje mrtvi se tradicionalno spaljuju. A kako u provinciji Indije jedva može da se dogodi da neko zatraži obdukciju preminulog, to znači i da, ako nešto pođe po zlu, više nema nikakvih dokaza koji bi teretili farmaceutsku korporaciju.

Nažalost, to se uvek i iznova događa – i u međuvremenu su i mediji Indije u bojnom pohodu protiv međunarodnih koncerna. Između 2007. i 2010. je, kako javljaju tamošnji stručnjaci, preminulo 1.725 osoba tokom ili neposredno nakon neke zdravstvene studije. Nije retkost da se ispitivanja vrše i na maloletnicima – čak i deci, bez da se roditelji pitaju za dozvolu. Samo u vrlo retkim slučajevima porodicama preminulih plaćene su i odštete – i to ni jedna veća od 2.500 evra.

Teškom mukom do informacija

Farmaceutski koncerni dugo su ćutali, ali ove, već glasne optužbe za ubistva bolesnika, ipak su ih naterale da objave bar deo svojih tajni. Oni doduše priznaju da ima pojedinih „crnih ovaca“ kojima cilj – test lekova i manji troškovi, opravdavaju baš svako sredstvo.

Ali oni istovremeno podsećaju i da to da su nadležne službe za lekove u SAD i u Evropi vrlo oštre kada je reč o testovima na ljudima – i njima onda moraju da objasne i dokažu, gde su ti testovi zaista sprovedeni. Udruženja proizvođača lekova tvrde – velika većina testova se i sprovodi na Zapadu!

Tako je u samim SAD prošle, 2012. godine pokrenuto 2.590 ispitivanja lekova, u Nemačkoj 715, u Velikoj Britaniji, Kanadi i Francuskoj po petstotinak – a u Kini i Indiji po 200!Kristijan Vagner-Ahlfs pak objašnjava da doista postoji još jedan motiv za tajanstvenost koncerna kad ih pitaju za o ispitivanja lekova.

On doduše nije tako bezočan kao korišćenje siromaha kao pokusnih kunića, ali nije baš ni mnogo plemenitiji. A to je – pohlepa i želja koncerna da što duže zadrže patent na određeni lek ili preparat.

Ili samo – pohlepa?

Naime, nakon određenog roka, svako može da proizvodi lek sa kojim ti koncerni zarađuju milione i čak milijarde. Farmaceutski koncerni zato menjaju poneki delić hemijskog jedinjenja – često samo neki besmisleni deo koji neće uzrokovati baš nikakvu razliku u delovanju, ali kojim oni onda stiču pravo da produže patent.

Drugim rečima, takvi „pokusni kunići“ ponekad zaista dobijaju „normalan“ lek kakav bi inače skupo platili u apoteci – a koncerni tako mogu i dalje da ostvaruju ogromnu zaradu od tih zaštićenih preparata. Naravno da ima i pokušaja sa novim lekovima koji će se pokazati opasni ili čak smrtonosni, ali većina testova, tvrdi hemičar Vagner-Ahlfs, samo su takvi „kozmetički“ testovi „novih“ lekova.

Jer, stvoriti „pravi“, novi lek jednostavno je – suviše skupo.

DW

Share this post: