KOLEKTIVNA DEPRESIJA NAPADA CEO SVET: Evo kako da pobedimo strahove i tugu i izbavimo se iz kolotečine!

isus-hrist04-500x494

Pominjem ovo jer je aktuelno, i psiholozi, psihoanalitičari, psihijatri pokušavaju da objasne depresiju tražeći za nju leka.

A vidimo da vrlo retko i skoro nikako ne mogu da nađu taj lek. Ovo govorim i zato što se vrlo često dešava da nam se kao sveštenicima Crkve Božije obraćaju ljudi govoreći da imaju depresiju.

Čak se na medijima može čuti kako smo svi zapali u takozvanu kolektivnu depresiju. Napraviću još jednu digresiju kao odgovor na ovaj problem. Neki mlad čovek došao je jednom prilikom u naš manastir i ja sam video da je on bio poludeo.

Bilo je mnogo žalosno, mnogo tužno gledati poludelog čoveka, a ne znate da li je lepši, da li je obrazovaniji, da li je fizički stasitiji.

I opet je i neka dobrota u njemu postojala, kao što postoji u svakom čoveku. Bio sam tog trenutka možda osetljiv ili preosetljiv gledajući ga, i upitao sam starije od mene da mi kažu ima li leka za ovog čoveka.

A kod svetih sam našao odogovor da za svaki greh, za svaku bolest postoji lek, a on se zove pokajanje.

Ako bismo hteli, opet ukratko, da kažemo šta je to pokajanje, mogli bismo da odgovorimo rečima pomenutog starca Emilijana, koji kaže da je to povratak u celovitost bića.

Povratak, ili još bolje rečeno, preumljenje, kako i sama grčka reč metanoja prevedena na naš jezik znači. Preumljenje znači promenu, ali još više i uspostavljanje one celovitosti, povratak u celovitost bića.

Navešću samo jedan momenat iz jevanđeljske priče o bludnom sinu koji mi se čini da je mnogo bitan u preumljenju ovoga mladića. To je trenutak kada je on već bio gladan, i kad je već morao da pogleda istini u oči.

Video je raspad svoga sopstvenog bića, i da ga sve to što radi i što je radio vodi u propast veliku, i kako nema drugog izlaza nema drugog puta nego da bude iskren prema samom sebi i prema svemu onome što ga okružuje.

A najpre prema onome koji ga voli – ocu koji mu je sve dao, koji mu je dao život i sa velikom ljubavlju pola svoga imanja koje je sticao čitavog života.
Ako hoćemo da budemo iskreni prema sebi i pred Bogom, svi bi smo mogli da kažemo kako nam je ovaj bludni sin zaista brat.

Brat nam je ne samo po tome što je ljudsko biće i Božije stvorenje, nego i po tome što smo svi vrlo često bludni sinovi i što vrlo često imamo u svojoj grehopadnoj prirodi svojstvenost ili težnju da odemo iz doma očevog u zemlju daleku.

Meni se učinilo da je mnogo bitan trenutak u kome zabludeli sin kaže „vratiću se ocu svome“. I sve drugo što se posle događalo bilo je samo sled uspostavljanja i povratka u celovitost, u ličnosnost, sakupljanje otpadaka njegovog bića.

Sve se nekako organski vraćalo na svoje mesto. I meni se ne čini da je trenutak spasenja onaj kad izlazi otac pred njega i grleći ga kaže onu divnu reč naređujući da naprave veliku gozbu. Nego je spasenje počelo onog trenutka kad je sin izgovorio tu reč: „Vratiću se ocu svome“.

Tako i naše spasenje, braćo i sestre, dragi prijatelji, neće biti da počinje onog časa kada dođe Gospod i kad nas zagrli i kaže onu divnu božanstvenu reč: „Dođi u radost Gospoda svoga“.

Nego naše spasenje počinje već ovde i sada našim pokajanjem, našim opredeljenjem, našom čežnjom da se vratimo i da živimo u domu Oca svoga. Zato, kako kaže Varuh: „Nemoj da prodaješ i nemoj da gubiš svoju slavu“.

Nama hrišćanima data je velika slava, dato nam je veliko bogatstvo, izlivena je na nas neizmerna milost Božija. A na nama je da učestvujemo na takav način da uvek i iznova govorimo: „Gospode, spasi me.

“ Da priznamo onako kako ćemo pevati sad u vreme svete velike cetrdesetnicu – sagriješismo, bezakonovasmo.
Uistinu, sve smo učinili onako kao što čitamo u velikom kanonu Andreja Kritskog, svaki greh koji je pomenut. Ali zato i vapijemo: „Gospode, pomiluj nas“.

Verujući u sv. Jevanđelje, naučeni sv. Jevanđeljem, nadahnuti životom u Crkvi Božijoj, gde se čita sv. Jevanđelje, mi ćemo uvek znati da Gospodar od doma kome mi idemo nije onaj koji nam sudi, nego Onaj koji nas čeka, Onaj koji se raduje našem povratku, Onaj koji nam sudi po milosti, po blagodati.

Ali da bi nam sudio po milosti potrebno je vaistinu reći ono što je rekao sveti – evo ja ga nazvah svetim, a ne znam da li je sveti – bludni sin: „Vratiću se ocu svome“. I još reče: „U domu oca moga ima mnogo hrane, čak i za sluge“.

Nije rekao: „Vratiću se ocu svome da budem ono što sam bio“, nije rekao: „Vratiću se ocu svome da me postavi na prvo mesto i da napravi gozbu i zakolje tele ugojeno“, nego je rekao: „Zamoliću ga da budem poslednji od slugu njegovih „.

To imamo u onoj čudesnoj molitvi praoca Davida, cara, psalmopevca, ja bih rekao i učitelja pokajanja, koji kaže da se molimo srcem smirenim i duhom skrušenim, jer srce smireno i duh skrušen Bog neće odbaciti.

Tako otpočinjemo sa pokajničkim životom, sa pokajanjem koje nema očajanja i koje govori kroz usta cara Davida: „pokrope me isopom i biću belji od snega“. To pokajanje govori Gospodu da zna da On ne želi žrtve.

Ma šta da smo zgrešili, ma ko da smo, ma koliko da smo zgrešili, treba da znamo i da verujemo da nema greha koji prevazilazi milost Božiju. I da pristupimo Gospodu sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, oprostivši jedni drugima, predajući jedan drugog i sami sebe Hristu Bogu, i kao što reče prorok Jeremija – uzdižuci svoje srce gore.

Neka ste blagosloveni, zahvalan sam vam na vašem strpljenju, naročito našem dragom ocu mitropolitu za ovaj blagoslov da možemo da razgovaramo sa vama. Hvala vam.

(Oslobodjenje)

Share this post: