Potraga za planetom savršenom za ljude

Život je svuda

Kada je naseljivost u pitanju, Zemlja možda nije najbolji primer – astrobiolozi tvrde da bi čovečanstvo trebalo da traži planete koje su gostoljubivije od Zemlje. U pitanju je nova klasa objekata, koje nazivaju „supernaseljivim svetovima“, a naučnici čak znaju i gde bi trebalo da ih traže.

U svojoj potrazi za vanzemaljskim svetom, astrobiolozi se polako pomeraju iz standardnih zvezdanih, naseljivih zona zbog toga što prisustvo vode u tečnom stanju na nekoj planeti ne mora da znači da ona može da „neguje“ život.

U našoj potrazi da životom na drugim planetama koristimo Zemlju kao standardnu referencu, s obzirom na to da na raspolaganju nemamo nijedan drugi model. Zemlja je ipak prilično dobar model, s obzirom na to da je prepuna života milijardama godina i što je još važnije, izrodila je našu civilizaciju.

Uz sve to, kako ipak možemo da budemo sigurni da je u pitanju najbolji model za naseljivost? Da li bi druge planete mogle da budu pogodnije? Par astrobiologa misli da mogu.

Supernaseljivi svet

Supernaseljivost podrazumeva savršenu oluju faktora koji su prijateljski za nastanak života, a u njihovom najnovijem radu, astrobiolozi Rene Heler i Džon Armstrong opisuju te faktore.

Ono što je najbitnije jeste da se supernaseljivost javlja na planetama sa masom koja je dva do tri puta veća od Zemljine. Planete tih dimenzija imaju nekoliko prednosti:

– Duge periode tektonskih aktivnosti kako bi proizvele karbon-silicijumske cikluse koji su aktivni u znatno dužim periodima
– Poboljšanu magnetnu zaštitu, koja štiti od kosmičke i zvezdane radijacije visoke energije
– Velike površine, koje dozvoljavaju povećani biodiverzitet – ali ne toliko velike da život ne može da se pravilno razvije i evoluira
– Glatke površine koje dozvoljavaju stvaranje plićih mora, a samim tim i povećane šanse za naseljivost pošto život eksplodira u toplim i plitkim vodama
– Optimalan odnos kopna i mora i njihova distribucija pošto su superkontinenti relativno loša stvar kada je razvoj života u pitanju
– Atmosferu gušću od one na Zemlji, što dozvoljava malo više temperature, ali ne previsoke

Supernaseljive planete takođe bi trebalo da orbitiraju oko zvezda koje su malo manje od našeg Sunca, a u idealnom slučaju te zvezde bi trebalo da budu stare i poseduju kapacitet da gore vrlo dugo.

Ovakvi svetovi takođe bi trebalo da budu izloženi konstantnom bombardovanju zvezdanih tela poput asteroida i kometa. Ovo pruža ključne organske molekule.

Heler i Armstrong tvrde da već postoji poznat supernaseljivi svet – oko k1V zvezde Alfa kentaur B.

Iznenađujuće jeste to što je u pitanju sistem najbliži našem, koji se nalazi na udaljenosti od “samo” 4,37 svetlosnih godina.

(IO9, B92)

Share this post: