Predstavljamo vam 5 kolektivnih histerija koje su prosto omamile mase i izgubile se u nepovrat

Ilustracija

Tokom istorije, a u vremenima velikih prevrata i katastrofa, ljudima je bilo potrebno da veruju u više sile pod čijim su uticajem padali u delirijume i transeve.

Poznato je da se ljudi prilikom udruživanja ponašaju drugačije nego kad deluju kao pojedinci. Tako je bilo i kroz istoriju, mnoge epidemije i kolektivne histerije koje su „drmale“ svet posledica su kolektivne svesti i mišljenja koje je produkt gomile.

Upravo pod uticajem mase nastajale su razne manije, koje su još brže nestajale. Predstavljamo vam pet koje su prosto omamlile mase i izgubile se u nepovrat.

1. Smrtonosni ples Srednjeg veka

Daleke 1374. godine sela duž Rajne zahvatila je kuga, od koje su meštani odlučili da se odbrane plesom zvanim „horemanija“. Seljani su skakutali i igrali ulicama uz muziku koju niko sem njih nije mogao da čuje. Jedva da su jeli ili spavali, samo su plesali, nekad i danima, sve dok su nisu padali iscrpljeni, krvavih nogu.

U julu 1518. u Strazburu, žena po imenu gospođa Trofea ponovo je počela da pleše i nastavila da igra danima. U roku od nedelju dana pridružilo joj se još 34 osobe, a za mesec dana masa je brojala 400 ljudi. Mnogi plesači umrli su u toku plesa koji ih je potpuno iscrpeo.

Mnogi istoričari, psiholozi i naučnici pokušavali su da otkriju misteriju plesa. Jedno vreme preovlađivala je teorija da je masa poludela jer je jela hleb prekriven buđi koja se razvija na stabljikama vlažne raži. Zaraženi hleb izazivao je napade, drhtavicu i delirijum.

Međutim, Džon Valer profesor istorije na Univerzitetu Mičigen ne slaže se sa ovom teorijom. On smatra da su ljudi tada plesali, a ne imali napade.

Profesor smatra da su oboleli od kuge bili u nekom stanju psihoze izazvane strahom i depresijom. Manija je nastala u periodu velike gladi i poplava. Strah, depresija i sumnja da je Bog poslao kugu na zemlju da bi prognao krivce naterao je ljude da padnu u ovu vrstu transa, bilo je potrebno da jedna osoba zaigra, da bi je druge sledile.

Poslednji „ples kuge“ dogodio se 1840. godine na Madagaskaru kada su ljudi igrali kao „zaposednuti“.

2. Epidemija smeha Tengenjika

Sve je počelo šalom, a onda je 95 učenica internata u tadašnjoj Tanganjiki, današnjoj Tanzaniji zahvaćeno epidemijom smejanja, zbog koje je škola morala da se zatvori na dva meseca.

Epidemija je počela 30. januara 1962. godine. Prvo je zahvatila tri učenice koje su počele da se smeju, a zatim i da plaču. Suze su izazvane strahom da će biti progonjene ili napadnute. Ovi simptomi su se brzo proširili školom, jer je bilo očigledno da je reč o epidemiji koja se brzo širi.

Velika većina učenica bila je zaražena, a pošast se proširila i na okolna sela.

Kao i u ostalim slučajevima sličnih psihoza ni jedna od zaraženih devojčica nije imala istoriju psihičkih bolesti.One nisu imale napade ili groznicu, čak ni teorija o otrovnoj buđi nije bila održiva jer se simptomi nisu poklapali.

3. Dromomanija ili patološki turizam

Svi vole da idu na odmor, ali neki ne mogu da prestanu sa istim. Dromomanija je nekontrolisana potreba za putovanjem, poznatija pod imenom patološki turizam, koji je bio zastupljen u Francuskoj između 1886. i 1909. godine. Žan Albert Dadas je prvi čovek kom je utvrđena dromomanija. On je primljen u bolnicu u Bordou samo nekoliko dana nakon puta posle kog je bio iscrpljen i zbunjen, a nije se mnogo čega ni sećao.

Dadasov lekar njegovu bolest zaveo je pod nazivom „ludi putnik Dadas“. Takođe, on je utvrdio da je putnik započeo svoju avanturu u Francuskoj, odakle je prešao Prag, Berlin, tadašnju istočnu Prusku, a zatim stigao do Moskve u kojoj je bio nepravedno osuđen za umešanost u ubistvo cara i proteran u Tursku, iz Konstantinopolja (danšnjeg Istanbula) otišao je u Beč u kom se zaposlio kao monter gasa.

Dadasova priča inspirisala je mnoge slučajeve dramomanije u Francuskoj u to vreme. Ovo nije bila epidemija, ali mnogo ljudi je obolelo od sindroma, pa su ovu bolest lekari smatrali jednom vrstom pošasti.

4. Koro ili strah od smanjenja genitalija

Ova manija se odnosi na strah od smanjivanja genitalija i uvlačenja istih u telo. Oko 300. godina pre nove ere ljudi su masovno živeli u strahu od ove pojave, posebno u delovima Afrike i Azije. Ova bolest bila je praćena neverovatnim strahom od gubitka seksualne sposobnosti.

Najskorija epidemija zabeležena je u Singapuru 1967. godine kada je više od 1000 muškaraca pokušalo da spreči skupljanje penisa korišćenjem stega i klinova.

Iako je koro više zahvatao muškarce, ni žene nisu bile pošteđene ovog „virusa“, pa je tako je i njih hvatala panika od smanjivanja grudi i uvlačenja bradavica.

Psiholozi za ovaj strah krive društvene okolnosti i navode da su se epidemije događale uvek u periodima velikih socijalnih tenzija.

5. „Motorna“ histerija

Srednji vek je bio veoma dosadan časnim sestrama, pa tako istorijski izveštaji ukazuju da su u ovom dobu preovlađivale takozvane motorne histerije, odnosno bolesti koje su se veoma brzo širile i bile u formi histerija. U nekima od njih žene su pokazivale znake demonske opsednutosti, druge su se ponašali vrlo uznemirujuće, dok su treće pokušavale da probijaju puteve kroz drveće.

Jednom prilikom časnoj sestri u manastiru Vurcburg u Nemačkoj bila je čak odrubljena glava zbog osuda da se bavila veštičarenjem. Nju su teretili jer da je „omađijala“ masu ljudi koja je padala u nesvest i vrištala dok im je bela pena izlazila iz usta. U ovakvim slučajevima sveštenici su bili zaduženi za isterivanje đavola iz okrivljenih.

Istoričatri smatraju da je razlog masovnih histerija u manastirima bila kombinacija stresa i jake verske tradicije.

Žene tog vremena nisu uvek svojevoljno odlazile u manastire. Rigorozan život i stres koji je on nosio izazivao ih je da ekstremno deluju, a istoričari smatraju da je sve posledica podsvesti koju su ubedile u mogućnost „nadmoći“.

(Telegraf)

Share this post: