„Rušenje“ Bastilje nije bio baš junački čin – Evo šta se zapravo dogodilo…

Šta se dogodilo?

Juriš na Bastilju nije bio junačko delo već kombinacija haotičnih i nepovezanih događanja.

U leto 1789. Parizom je vladala napetost i nemiri. Kralj je rasporedio velik broj vojnika kako bi održao red u gradu. Naime, izgladnelo stanovništvo nije bilo oduševljeno namerom kralja da poveća poreze što je sazvao sednicu staleža po prvi put od 1649.

Ministar financija razrešen je svih dužnosti što je naljutilo narod jer je bio popularan. Dvanaestog jula 1789. na okupljenu masu koja se okupila u vrtu palate Tuilers u središtu Pariza poslana je nemačka konjanička jedinica sa naređenjem da je razbiju.

To je samo proširilo glasine da će uslediti vojna odmazda protiv naroda pa su Parižani krenuli da se naoružavaju.

Odgovori vlasti bili su zbrkani. Strane jedinice postavljene su na 54 vrata koja su vodila u grad, a do ponoći zapaljeno ih je najmanje 40. Kasnije tog dana predstavnici pariških elektora, samoimenovanih predstavnika građana poslano je u oružarnicu kako bi zatražili oružje u novoosnovanu “građansku miliciju”. Naravno, odbijeni su.

U jutarnjim satima 14. jula velika masa ljudi okupila se kod oružarnice. I pored 5.000 vojnika, okupljeni su preplavili oružarnicu i počeli da dele među sobom puške – skoro 30.000 njih. Na nesreću oružarnica je imala malu količinu baruta.

Međutim, 250 buradi baruta prebačeno je u Bastilju.

Bastilja je bila stara tvrđava i zatvor na obali Sene. Za razliku od umetničkih i filmskih prikaza Bastilje je imala oko 21 metar u najvišoj tački. U njoj se nalazilo 7 zarobljenika, kako je pisalo, – “dve budale, četiri prevaranta i pokvarenjak”.

U ćelijama je bila čak i imovina zatvorenika. Osim toga, zatvorenici su smeli da uzimaju alkohol i duvan, a mogli su da se kupe i obilniji obroci. Četvorica njih bili su sitni prevaranti. Dvojica zatvorenika bili su mentalni bolesnici – prvi od njih bio je u zatvoru 30 godina, a drugi od njih bio je jedan Irac. Poslednji zatvorenik bio je grof od Solagesa optužen za incest.

Oko nje se brzo okupilo hiljade ljudi koji su zahtevali da im se preda barut. Upravnik Bernard-Rene de Launej primio je njihove izaslanike, ali je odbio da im bilo šta preda bez kraljevog odobrenja. Masa to nije dobro primila pa je jedna grupa prerezala užad za koju su bili privezani tegovi prvog mosta za dizanje što ga je spustilo. Drugi su pretpostavili da je most spušten za njih pa su ušli.

De Launej je naredio stražarima da zapucaju iznad glava ljudi ali taj potez je bio uzaludan jer je gomila blokirala povlačenje onima koji su prodrli u dvorište. Oni su s druge strane zaključili da su pušteni u dvorište Bastilje.

Pokušali su i da uzvrate ali većina njih nije imala baruta. Niko od stražara nije pogođen.

Grupa je zatim počela da propušta dva topa koja su sa sobom donela dva dezerterska vojnika. De Launaj kada je saznao za to zapretio je porukom da će tvrđavu dići u vazduh ukoliko im okupljena masa ne osigura siguran prolaz. Oni su ga ignorisali i počeli topom da nišane drugi most. Stražari su ih preduhitrili pa su spustili most. Potom su građani jurnuli u tvrđavu, razoružali stražare i opljačkali je.

De Launaj je uhvaćen i a trebalo je da bude poslat u Hotel de Vile, sedište lokalnih gradskih vlasti. Tamo nije stigao jer je u putu pretučen i popljuvan, a masa sveta je glasno raspravljala kako da ga ubiju. Jedan od predloga je navodno bio da ga konjem vuku po popločanim ulicama.

On je počeo da se otima i da viče vičući: “Dajte mi da umrem.” Želja mu je ispunjena mačevima, bajonetima, noževima i pištoljima. Glava mu je potom odsečena i nabijena na kolac pa pronešena ulicama. Većina građana nije ni znala o kome je reč.

Četvorica oslobođenih prevaranata su u međuvremenu ponovo uhapšeni, a kralj je izdao vojnicima naređenje da se povuku iz grada. Masa sveta je počela da ruši tvrđavu (što je moralo da se uradi ručno i uz pomoć alata) pa je srušena do kraja godine.

Tri godine kasnije prvo izdanje novina sadržalo je maštovitu priču o deci i ženama koje su učestvovale u gorkim sukobima, silovitoj odbrani i ćelijama u kojima su boravile okovane nevine žrtve i starce koji su bili zapanjeni dnevnom svetlošću.

Istoriju pišu pobednici.

(Dnevno)

Share this post: