SVI SE ŽALE NA GSP VOZAČE, a ZORAN je HEROJ DECENIJE! Ono što je on uradio, podiglo je Srbiju na noge! (FOTO)

 

Kada su ljudi videli šta je uradio, imali su veoma pozitivne komentare. Sada ga čak i prepoznaju i obraćaju mu se u toku vožnje više nego pre.

U gradskom prevozu u Beogradu navikli smo da se surećemo samo sa neprijatnostima- gužve, guranja, bežanja od kontrole.

Međutim, pre nekoliko dana putnici na liniji 31 imali su prilike da budu svedoci nesvakidašnjeg gesta jednog vozača.

Jedan od sugrađana koji se tog dana našao u pomenutom autobusu u Vasinoj odlučio je da tu priču podeli putem Fejsbuka. Mi vam je prenosimo u celosti

– Zaustavljam se na semaforu koji dugo drži crveno.

Taman se spremih da uzmem telefon, kad sam video jednog slepog čoveka kako stoji pokušavajući da pređe ulicu. 40+ godina, često ga viđam po gradu.

Stoji i priča.

Ali ne zato što je lud, već zato što ne vidi da oko njega nema nikoga ko bi mu rekao koje je boje svetlo na semaforu.

Preko puta njega pandur koji čačka telefon, te povremeno baci pogled na slepca, ali ne reaguje.

I ne, ovde se ne radi o tome da su svi panduri loši. Ni svi vozači ili putnici. Ovaj pandur jeste govno.

Na brzinu upalim sva 4 i istrčim iz busa.

Priđem slepcu i kažem mu da je zeleno i da ćemo zajedno. Svojom desnom šakom je čvrsto stisnuo moju levu mišicu.

Nemoć…od svih stvari koje sam u životu doživeo, nemoć je definitivno najgora. Nemogućnost da uradiš nešto, funkcionišeš, da uvek zavisiš od nekog drugog.

Držeći me za mišicu, prinuđen je da mi veruje. Meni, potpunom strancu. Ja nisam slep, ali ja takođe verujem, ali zato što želim.

Želim da verujem da ima dobrih pandura, šofera i putnika. I ta moja vera me jeste koštala, ali ja taj račun svesno plaćam. Kažu mi prijatelji da sam glup, jer nemam nameru da prestanem.

Kad sam bio klinac, nisam voleo da se grlim. Vazda sam bio emotivac, ali emocije nisam pokazivao. Ni verbalno, a ni fizicki. Valjda me bilo sramota jer sam bio klinac, i valjda je to normalno. A onda sam valjda sazreo kao licnost i naucio neke stvari. Pa tako sada volim da se grlim, jer sam naucio da je grljenje lekovito. A zahvaljujuci poslu kojim se bavim ja se cesto grlim sa ljudima. Jer da radim u nekoj kancelariji, verovatno ne bih vidjao sve ove ljude koje inace vidjam. A danas sam, nakon nekoliko godina, video jednu osobu, bivsu koleginicu iz firme pre nego sam postao Bas Drajver u GSP-u. A sa tom koleginicom sam od prvog dana ostvario vrlo snaznu konekciju, ne znam zasto. I odmah se ona iskristalisala kao neki moj mentor, ili zastitnik. Ali ne po prirodi posla, jer mi nismo imali iste uloge u toj firmi, vec, ne znam. Valjda po prirodi… I iako je mladja od moje majka Nade, prema njoj sam od starta osetio bas tu vrstu postovnja, sta vise, mozda dozu strahopostovanja. Nije da mi je bila frka da ce da me zavari sakom oglavu ako zaserem nesto, vec jednostavno, ljudima sa tako izvanredno izbalansiranim autoritetom, cvrstim stavom, i sjajnim karakterom mozes da pokazes samo dubok naklon i postovanje. I mi smo se danas dvaput zagrlili. Jednom pri pozdravljanju i jednom pri otpozdravljanju. Bio je to vrlo cvrst i iskren zagrljaj. Vec sam se osecao sjajno ovog dana, ali nakon tih zagrljaja kao da sam osetio dodatno olaksanje, a ovo novembarsko sunce je definitivno bilo jarkije za jednu nijansu zute. I tako, ako me sretnete negde u gradu, i imate potrebu, vi mi slobodno pohitajte u zagrljaj, neprijatnosti bez. Zoran Jovanovic – Pola covek/Pola zagrljaj <3 #beard#lifestyle #me#selfie#photography #busdriver

A post shared by Zoran Jovanovic, Bg, Serbia (@ozbiljan_covek) on

(Mediji)

Share this post: