Izderala se na malog sina i otišla u krevet: Satima se vrtela, a onda je čula glas!

otac

Foto: Pixabay.com

Ne mogavši da sklopi oči, majka troje dece shvatila je šta radi svojoj porodici

Dok sam se, idući kući s posla, umorna i opterećena razmišljanjima o svemu što mi se toga dana izdogađalo, probijala kroz mnoštvo ljudi, slučajno sam se sudarila s nepoznatim čovekom. Spremno i s puno ljubaznosti odmah sam mu se izvinila:

Oprostite, molim vas, zamislila sam se i nisam vas primetila.

Oprostite vi meni – reče čovek – nisam ni ja vas video.

Bili smo jedno prema drugome veoma učtivi. Srdačno smo se pozdravili, a potom smo nastavili svako svojim putem.

Međutim, kad sam došla kući, situacija je bila sasvim drugačija…

Naime, kad sam kuvala večeru, moj sinčić se prišunjao iza mene, a kako ga nisam čula, kad sam se okrenula, umalo se nisam sudarila s njim i rasula povrće koje sam vraćala u frižider.

Sklanjaj mi se s puta – povikala sam. Kud se sad tu motaš? Vidiš da žurim!

Pogledao me i bez reči otišao napolje. Videla sam mu u očima setu, ali nisam baš imala vremena puno o tome da razmišljam. Pa, on je moj mali anđeo, zna on da ga volim, neće mi zameriti. I nastavila sam da pripremam večeru.

Za vreme večere bio je malo ćutljiviji nego inače, ali nisam ni tome pridavala neku važnost. Brzo sam pokupila posuđe sa stola, oprala ga i obavila još niz drugih poslova. Potom sam ušuškala svoje male anđele, kratko se s njima pomolila, nežno ih poljubila i poželela im laku noć. Onda sam nastavila da dovršavam sve one obveze koje su me još čekale.

Već je bilo prilično kasno kad sam sve dovršila, pa sam se, iscrpljena, srušila u krevet. Međutim, iako sam bila umorna, nisam mogla da zaspim. Nešto me je mučilo. Kao da sam čula neki unutrašnji glas koji me je opominjao:

Vidiš kako si bila danas ljubazna s onim neznancem, kako si ljubazna sa svim ljudima na poslu i svima koje susrećeš, ali tvoja porodica pati… Svu svoju energiju i ljubaznost usmeruješ na druge, dok tvoja porodica dobija mrvice, zato što računaš da oni imaju puno razumevanja za tvoje obveze, ali možda im ipak to nije dovoljno. I možda ipak treba da razmisliš o poslovima koje je nužno uraditi, a koje nije, kako bi s njima provela više vremena.

Kako me je mučio taj unutrašnji glas i nisam mogla da spavam, najpre sam nežno poljubila supruga koji je čvrsto spavao pored mene, želeći da mu se barem na takav način, barem u tom trenutku, zahvalim za svu strpljivost i ljubav, a onda sam otišla do dečje sobe i nežno milovala i ljubila svako od svoje troje dečice, pazeći dobro da ih ne probudim. Potom sam ustala i krenula prema kuhinji, da sebi skuvam čaj.

Kad sam otvorila vrata, iza njih sam – blizu onog mesta gde sam se danas izdrala na sina – našla buketić poljskog cveća. Tek mi je sada sinulo da je, pre nego što je ćutke izašao iz kuhinje, imao ruke na leđima i – očigledno – u njima buketić cveća za mamu. Bilo mi je strašno žao… Ali nisam mogla da popravim ono što sam učinila.

Međutim, tog trenutka sam donela čvrstu odluku – ostaviću po strani svaki posao koji nije nužan, i da sve svoje slobodno vreme ću darovati onima koji to najviše zaslužuju – mojoj porodici.

(Stil.kurir.rs/Novizivot.net)

Share this post: