Napravite kutiju sreće i promenite svoj život iz korena!

Sreća

Elizabet Gilbert (1969), američka književnica koja se proslavila svojim memoarima „Jedi, moli, voli“ (V.B.Z, 2007), prema kojima je 2010. snimljen i film sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, našla je način kako da bude srećna i to podelila sa ostatkom sveta.

„Tegla (kutija) sreće je projekat koji sam započela u svom životu pre mnogo godina i ostalo je kao praksa koju sam pokušala da pratim redovno od tada. U stvari – svaki dan, na kraju dana, uzmem komad papira (deo telefonskog računa, ili deo starog popisa poslova) i napišem na njemu najsrećniji trenutak tog dana. I napišem datum. Zatim preklopim papir i stavim ga u teglu.

I to je sve. To traje otprilike 35 sekundi, ali ono što mi donosi je ogromno – ne samo užitak pronalaženja dobrog trenutka u svakom danu (čak i užasni dani imaju jedan manje loš trenutak), nego trajna korist od zabeležavanja tog trenutka zauvek.

Kako godine prolaze, kad god mi je teško, kopam po tegli i izvučem nasumični papirić i užitak s njima – svi oni trenutni dragulji života koje bi odmah zaboravila da ih nisam zapisala. Oni donose beskonačnu utehu.

Stalno budem iznenađena kako obično jednostavni budu moji najsrećniji trenuci dana. To gotovo nikada nije trenutak eksplozivnog postignuća ili slično. Za sve moje težnje i sve moje ambicije i sva moja traženja značajnih iskustava, važno je prepoznati da su moji najsrećniji trenuci uglavnom jako uobičajeni, tihi i naizgled neznačajni.

U stvari, moj najsrećniji trenutak dana je uglavnom samo pogled na nešto, neočekivana navala emocija, malo sunca na mom licu, prijatan susret na pločniku, hladna čaša vode u baš pravi trenutak, zadovoljstvo kao kod mačke nakon popodnevnog sna, letimičan pogled na priču krajičkom oka, priznanje neke sitne, lepe stvari.

[adsenseyu1]

Na primer, na dan kada sam prvi put učestvovala u šou Opre Vinfri, što je svakako bio vrhunac u mom životu, moj najsrećniji trenutak se dogodio tog jutra u hotelskoj sobi kada mi je mama pomagala da se spremim za šou, i peglala pojas moje haljine. Posmatrajući je, osećala sam se ponovo kao dete, na moj prvi dan škole ili na dan prve priredbe. I osetila sam njenu ljubav. Koliko je god ostatak dana bio dobar, a bio je neverovatan, ništa nije bilo bolje od tog malog, slatkog trenutka.

Upoznala sam moje prijatelje sa teglom sreće i ljudi su počeli da prave svoje tegle i da mi šalju fotografije. Bilo je tako neobično videti ovakvu praksu da se širi! Ljudi prave svoje tegle od svega, od tegle za kisele krastavce do prekrasnih ručno rađenih keramičkih, do činije postavljene na sredini stola, do retkih antikviteta, detetovih rukotvorina.

Takođe, moram dodati kako mi se srce slama od sreće na najslađi način kada čujem neka od pitanja koje ljudi postavljaju u vezi sa „pravilima“ tegle sreće. Kao da ljudi ne žele da ih zadesi nevolja dok prave svoju teglu sreće!

Pitali su me „Da li smem ikada ponovno da pročitam svoje poruke?“ ili „Da li smem ponekad da napišem molitvu umesto srećnog trenutka?“ ili „Da li je u redu ako dopustim da neko drugi stavi srećan trenutak u teglu…

„Šta onda kada moja staklenka sreće postane puna? „Gde mogu da kupe teglu sreće?! Svugde sam ih tražila na internetu?

Koliko očajnički želimo da znamo pravila? Kako nas naš strah od upadanja u nevolju blokira od naše sreće? Da ne spominjem ideju da je naša sreća, naravno, nešto što se mora kupiti od pravog komercijalnog izvora!

Koja su pravila?

Ne postoje nikakva pravila! Nemam pojma! Izmislila sam ovu stvar jer meni odgovara! Vaša je sreća, možete raditi apsolutno, bilo što što vam se sviđa s njom!

1. Stavite što god hoćete unutra – šta god vam donosi mir ili radost.
2. Kada vam se tegla napuni, jednostavno napravite novu.
3. Pročitajte papiriće ako hoćete ili ostavite ih tiho sklopljene – ako tako hoćete.
4. I možete je napraviti od stare kutije ako želite! Posuda nije čarobni deo, posuda je samo posuda.
5. Ono što je unutra je jednostavno, jako jednostavno, najbolji deo vašeg života na Zemlji.
6. I to je projekat sreće.

(atma.hr)

[adsenseyu1]

Share this post: